На данашњи дан рођен др Ристо Јеремић – први хирург у Босни и Херцеговини

Ристо (Јово) Јеремић, рођен је 18. маја 1869. године у Фочи, гдје је завршио Српску основну школу. Гимназију је почео учити у Сарајеву, а потом у Дубровнику, где је и матурирао 29. јула 1889. године. Студије медицине започео је у Бечу, а завршио у Грацу, где је дипломирао 1897. године. За доктора цјелокупне медицине промовисан је 1898. године.

Још као студент, током семестралног распуста, у Фочи је 1892. године прво је покушао оснивање Српског гимнастичарског друштва „Фочански соко“ (забрањеног од стране аустругарских власти), као претечу Српског сокола, годину дана касније основао је Трезвењачко друштво „Побратимство“. Ово удружење је дјеловало више од четири деценије и било узор за оснивање низа сличних антиалкохоличарских друштава на простору Балканског полуострва.

По завршетку студија, радио је у Земаљској болници у Сарајеву, прво као стажиста, а затим као секударни и окружни љекар.
Специјализацију из области хирургије, усавршавао је код Јозефа Прајндлсбергера, који је у то вријеме службовао у Сарајеву и тако постао први домаћи хирург са простора тадашње Босне и Херцеговине.

С почетка 20. вијека био је један од покретача и оснивача Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ у Сарајеву, чији је био предсједник у периоду од 1903 до 1904. године. Од 1904. године до Првог свјетског рата био је шеф Хируршког одјељења Болнице у Тузли. У том граду је у међувремену подигао санаторијум у којем је отворио врата свим пацијентима без обзира на њихово имовинско стање.

Након Сарајевског атентата заједно са бројним слободоумним и угледним српским првацима, лишен је слободе и суђен на такозваном „Велеиздајничком процесу у Бања Луци“, због својих националних идеја и због веза са „Народном одбраном“. Осуђен је на три године затвора. Амнестијом цара Карла пуштен је на слободу 1917. године.

Након Првог светског рата кратко је радио у Тузли, да би почетком 1919. године, прешао је у Сарајево, гдје је четири године био директор Земаљске болнице, која је у вријеме његовог управљања преименована у Државну болницу.

Од 1923. до 1934. године радио је у Суботици као шеф Санитета у Дирекцији државне железнице. У том граду једно вријеме предавао је судску медицину на Правном факултету.

Промовисан је за почасног доктора Београдског универзитета 22. децембра 1937. године. У оквиру Социјално-медицинског одељења ЦХЗ 1937. године је формирао Медико-историјски музеј, први музеј. историје медицине у Србији.

Током Другог свјетског рата био је један од потпредсједнинка Централног националног комитета, а након рата изабран је за почасног предсједника Српског љекарског друштва са сједиштем у Београду.

Након пензионисања дошао је у Београд и у Централном хигијенском заводу био је хонорарно ангажован као експерт за историју медицине. Објавио је неколико монографија, међу којима је вриједна „Библиографија српске здравствене књижевности 1757 — 1918”, коју је објавило Српско љекарско друштво 1947. године.

Године 1952. године постао је члан Научног друштва Босне и Херцеговине.

За живота је објавио 15 научних и стручних књига и више од 70 чланака из области медицине, здравствене културе, фармације, етнологије, антропологије, историје, географије и језика.

Преминуо је 16. септембра 1952. у Мостару, гдје је и сахрањен.