Још нису испричане све важне приче о пробоју коридора за слободу и спас народа

“Након заиста брижљивих припрема, доброг расположења људства, заједно смо у Команди процијенили да може отпочети велика битка. Као командант, издао сам наређење да операција ‘Коридор’ почне 24. јуна 1992. у јутарњим часовима. Мада смо све добро испланирали, ипак, сан неће на очи тих ноћи” .

Тако је својевремено покојни генерал Момир Талић рекао у једном интервјуу за лист “Крајишки војник” у јуну 1996. године, а те његове ријечи записао је и саборац, генерал Новица Симић, у књизи “Операција коридор – 92”, у којој је до детаља описан тежак, историјски подухват бораца међу којима су и лично били, тих јунских дана, прије 31 годину, када су кренули у најхуманију мисију – за живот.

Ријеч је о најчистијој војној акцији у Одбрамбено-отаџбинском рату за коју су окидач били први масовни злочини над српским цивилима у Посавини и смрт 12 беба у бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника. Тада се знало да се мора кренути у пробој пута ка Србији, а војска је вођена жељом и вјером да ће вратити Посавину коју су хрватске снаге присвајале.

Акцијом, без иједне мрље, с поносом и уз губитке ослобођени су Модрича, Оџак, Дервента и Брод, а почело је славном наредбом коју је Талић, тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске, издао Новици Симићу. Пробој је почео у седам ујутру, а уз борце и полиција и авијација су одиграле велику улогу.

– И сама личност команданта је веома важна, сви су били за пробој коридора, али је одлука ипак била на команданту Талићу. И у доношењу те одлуке било је више размишљања – којим правцем, којим снагама, како, итд. да би, ипак, Талић пресјекао и рекао: “Хоћу прво преко Требаве, најкраћим путем, хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козја стаза, нећу да дјеца умиру”… Е, то је та улога команданта, оно “001”, знате. Кад он донесе одлуку и испадне добро, сви га тапшу по рамену, сви су заслужни. А да није успјело, било би: “Талић продао корпус, Талић уништио најјачи корпус, Талић ово, Талић оно и онда се неуспјех веже за једну личност. А када ваља, онда су сви заслужни” – записао је генерал Симић, коме је била повјерена тактична група један, од њих укупно четири.

Ризика је био свјестан и Талић. Знао је рећи да је свака одлука ризична, а поготово оне које рјешавају судбину једног народа.

– Тачно је то да нисмо имали циљеве јер рат је већ вођен, а циљеви се одређују прије почетка рата. Изузетно сам вјеровао борцима. Команда је сама одредила циљ да мора изаћи на Саву. Сјеверне границе су нам биле познате – Сава. Јужне границе нисмо ни могли да одредимо – изјавио је за лист “Војска”, број 109, а тај дио се нашао и у Симићевој књизи.

Комплетну команду је оформио тадашњи начелник Штаба Првог крајишког корпуса, а данас пензионисани генерал Бошко Келечевић. Присјећајући се и осматрачнице, испод крушке, на Дугој њиви код Модриче и он је истицао важност припрема.

– Сви смо знали да је проблем тог простора веома тежак терен, ријека Босна практично дијели снаге на два дијела. У првом плану смо Ђукић и ја предвидјели да идемо лијевом обалом. Е, сад Талић каже: “Све се слажем, али главне снаге – десна обала преко Требаве”. И сад прекрајај, преоријентиши… Одлука се показала веома добром – казивао је Келечевић, а остало записано. 

Како је све почело, причао је и пуковник Драго Грубјешић.

– Пуковник Симић уђе прописно обучен, војнички стаде мирно и рапортира да се јавља по његовом наређењу. Како сједе, Талић поче да излаже проблеме до којих је дошло код народа и војске откако је пала Модрича. Излагање заврши питањем шта Симић мисли о томе. Симић рече како нам нико неће дати пролаз добровољно. Ваља се сам пробити. Талић га упита да ли би он ишао добровољно. Као из топа, Симке одговори: “Бих”. Видим ја генералу драго, али рече да мало размисли јер се не могу из Славоније извући читаве бригаде, већ ће формирати тактичне групе. Сем тога, тројица прије њега су то одбила. Симић се насмија и рече да су то они вјероватно имали неки разлог, али да он то радо прихвата. Талић се орасположи и упита га шта он мисли, хоћемо ли успјети. “Ма неће бити проблема, шефе, развалићемо их”, рече Симке самоувјерено. Талићу се то допаде па га упита да ли има каквих захтјева или да га нешто пита. “Кад полазим”, кратко упита. Талић сав озарен рече: “Сутра. Ти скупљај војску, а Драго ће ти обезбиједити гориво и муницију. Секретаре, доноси три вискија за три добра човјека”. Пописмо виски и свако на своју страну – говорио је он и то на прослави 2008. године на Дугој њиви.

Да и даље има неиспричаних прича о тој славној акцији каже за “Глас” данас генерал у пензији, а некада командант Друге оклопне бригаде Војске РС, Мико Шкорић.

– Сјећам се када смо напредовали према Броду и Сави. На једном делу смо наишли на жесток отпор и застали са операцијом проширења коридора. Имали смо интервентну јединицу и командира којег смо звали Жута Капица. Он је испитивао где је непријатељ најосетљивији и да ту нападнемо. Испред је била шумица која је раздвајала нас и противника, а он је, са својом групом, ушао у тај међупростор те изашао на пут. Изненада из правца непријатеља је наишао један џип америчког произвођача. Момци из хрватске војске су му рекли “бок, стари”. Схватио је ко су, а када су га питали “гдје су наши”, он им је показао у правцу наших снага. Команда је добила џип, а војска пиво које је било унутра. То је ратни детаљ да се не мора увијек нешто урадити преко нишана. Некада је ту довитљивост. Тај момак, Жута Капица, имао је изузетних подвига, а за ухом је држао три вјештачке вишње. Сваки пут када отпадне једна, говорили смо један живот мање и били смо страшно забринути када је остала само једна. Нажалост, тих дана је и погинуо – испричао је Шкорић и подвукао да је та цијела битка била славна и да су успјели, до краја, да ураде далеко више од козје, описавши да су пробили својеврсни аутопут.

Четрдесет и два дана од пресијецања правца Бањалука – Добој – Тузла на брчанској малти и 20 дана од припрема за пробој коридора, војници Првог крајишког и Источнобосанског корпуса, 26. јуна у 14 часова, сусрели су се источно од Модриче у рејону села Корнице и Чардак, на фарми у Филомени, спојивши западни и источни дио Републике Српске. Два дана прије рока.

Након пробоја многи борци се нису вратили кућама. Према евиденцијама Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, погинула су 852 борца, 13 припадника МУП-а Српске, шест бораца Војске Републике Српске Крајине и десет припадника тамошње милиције.  Рањено их више од 1.500.

Извор: Глас Српске