Фоча- од извлачења грађе сплавовима до европске престонице рафтинг туризма

Рафтинг у Фочи- туристичка вожња Таром, кроз најдубљи кањон у Европи, и даље Дрином, прво дрвеним сплавовима, а касније гуменим чамцима, данас је једна од најважнијих привредних грана ове општине, а специфичан је по томе што је проистекао из једне друге економске дјелатности- шумарства и као такав има стогодишњу традицију.

У Музеју Старе Херцеговине у Фочи чува се податак да је прва група туриста и то из Њемачке и Енглеске дрвеним сплавовима Дрином запловила 1923. године, мада је и прије те године било индивидуалних спуштања аустроугарских чиновника жељних разгледања јединственог крајолика и уживања у узбудљивој вожњи пјенушавим брзацима.

Још у 19. вијеку, за вријеме аустроугарске окупације, почело је извлачење шумске грађе са фочанских планина, а с обзиром да није постојала развијена путна мрежа нити жељезница, трупци су транспортовани ријеком.

Са планине гдје би били посјечени, трупци су спуштани точилима или рижама на обалу, гдје би се сајлама и великим кланфама повезивали у сплавове. Један просјечан сплав био би широк шест, а дугачак 20 метара и у њега би се могло увезати од 25 до 100 трупаца. Управљало се думеновима- фиксираним великим дрвеним веслима са обје стране пловила.

Трупци су спуштани ријеком и без повезивања, а пратили би их сплавови којима су управљали трифтари чији је главни алат био цапин, којим би у случају застоја и заглављивања грађе на вјешт начин регулисали ријечни саобраћај.

Обловина је ријеком спупштана до стругара, односно пилана на обалама Дрине, а прва од њих била је пилана Варда у Вишеграду.

Кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић прича да су се временом спонтано почели превозити људи, чисто из радозналости у чему су предњачили чиновници и високи официри аустроуграског окупационог апарата.

„Међутим, први забиљежени туристи, ми имамо податке да се то десило 1923. када су групе енглеских и њемачких туриста намјенски дошли у фочански крај“, прича фочански историчар.

Спретни трифтари, како су се звали возачи сплавова, грађу су транспортовали до Фоче и Вишеграда, а када је дошло до уједињења у Краљевину Југославију и брисања границе на Дрини, возили би сплавове даље Савом све до Београда.

Путовање до Вишеграда трајало је пет часова по високом водостају, по средњем седам, а по ниском и до 10 часова, а годишње се спуштало око 1.200 сплавова.

Трифтари су се тим физички захтјевним послом бавили генерацијама, па су стекли велику вјештину. Многи од њих нису знали да пливају, па данас називи локалитета на Тари- Милића пошта, Лазни камен, Таранина пошта, Собов камен и други свједоче колико је опасан овај посао у којем су многи изгубили главу.

„Развојем путне мреже и доласком жељезнице, овај вид транспорта шумске грађе одумире, али је остао туристички сегмент, јер је људима који воле адреналинске спортове спуштање планинским брзацима на тим необичним превозним средствима било примамљиво, тако да је настао један бренд по којем је Фоча данас препознатљива“, каже Михајловић.

Према његовим ријечима, Краљевина је предузимала мјере да би побољшала пловност, па је тако Хидротехничко одјељење Државних вода вршило минарање стијена које су ометале овај вид саобраћаја.

Он наводи да се почетком тридесетих година почиње да развија масовни туризам, како у Европи, тако и у Краљевини Југославији, па и у Фочи.

„Тада је забиљежено веће присуство страних туриста о чему свједочи да је новосадско туристичко предузеће „Фрушка гора“ отворило своју експозитуру 1933. године у Фочи и они су организовано доводили групе туриста из Француске, Њемачке, Румуније. Веома популарно постаје и кајакаштво, па се заједно са туристима на сплавовима појављују и туристи из Аустрије и Чешке који се својим кајацима спуштају плаховитим фочанским ријекама“, наводи кустос фочанског музеја.

Новосадско предузеће доводило је на сплаварење у Фочу и неке од тада славних спортиста из Њемачке, а 1937. године организовало је и научну експедицију од 14 чланова, коју је водио познати географ Драгутин Дероко. Резултат те експедиције је изузетно драгоцјена монографија о сливу Дрине, од изворишта Таре до ушћа Дрине у Саву.

Локално становништво је препознало сплаварење као туристички потенцијал па је 1933. године основано прво фочанско туристичко удружење, које није било само усмјерено на вожњу сплавом, већ и на кајакаштво и обилазак прелијепих планина у околини.

„Треба нагласити да су тридесете године у развоју масовног туризма године процвата. Тада се туристички обилазак различитих дестинација појавио као стални животни ритуал и од тада туристи организовано и масовно долазе и у наше крајеве“, истакао је историчар Михајловић.

Осамдесетих година прошлог вијека, туристичке дрвене сплавове полако почињу да мијењају гумени чамци.

Један од фочанских рафтера Миломир Михајловић услугом спуштања туриста Таром и Дрином бави се готово четири деценије.

Он напомиње да Тара настаје спајањем неколико рјечица на црногорско-албанској граници на планини Комови и да је дуга 144,5 километара, до Шћепан Поља гдје се састаје са Пивом чинећи Дрину.

С обзиром да је Тара доста дужа од Пиве, за коју се може рећи да је њена притока, у неким старим књигама су се Тара и Дрина наводиле као једна ријека.

„Изворно име Дрине је Зеленка или Зеленика, а чак у неким књигама које су писане двадесетих и тридесетих година, тај крак Таре је сматран да је и то Дрина. Од тих 144 километра, неких 80 километара је пловна за сплавове и чамце“, каже искусни фочански рафтер.

Он наводи да је експлоатација шумске грађе ријеком трајала све до седамдесетих година, када су улогу Таре и Дрине преузели камионски путеви.

„На самој Тари је постојала, на мјесту Узлуп, брана, мост и ту су биле бараке, радиле су стотине трифтара, спустала се дотле грађа, а онда даље селективно до Фоче и Вишеграда, до пилана које су почеле да производе резану грађу. Негдје, почетком седамдесетих година Тара је надошла и однијела мост и брану, и сада постоје трагови, да би се тада прешло на камионски транспорт грађе“, каже Михајловић.

Он објашњава да су се Таром спуштали сплавови, а Дрином сплутине- два повезана сплава са бараком и кухињом, што је била претеча масовнијег туризма.

„Када је седамдесетих година почео транспорт грађе камионима, онда је пословница Унис туриста из Сарајева почела да организује масовнија сплаварења за госте из бивше Југославије и иностранства и сваке године се број гостију повећавао. Средином осамдесетих година појавили су се први рафтинг чамци, и то доласком Француза, од којих смо купили огромне десантне чамце“, присјећа се Михајловић.

Тада су купљена три велика француска чамца, које су Фочаци називали „шабанима“.

„То су чамци који су прваљени педесетих година, сјећам се да је на њима писало 1957, 1958. година, били су огромни, дужине преко шест метара, ширине три метра са бананом унутра, која није била фиксирана. На једном чамцу возило се више од 20 људи, са пртљазима, а управљала су по два скипера“, описује Михајловић пионирске рафтинг кораке.

Ова туристичка понуда интензивирана је крајем осамдесетих година доласком двојице Словенаца, који су се укључили у посао довођења туриста.

„И онда смо почели да радимо мало за своју душу, мало са гостима и негдје 1988. почели смо озбиљније да радимо са „Атласом“, а најзалужнији су били браћа Хаџимуратовић и Мирко Поповић, да би све стало 1992.“, присјећа се Михајловић.

У то вријеме Таром су пловили и необични чамци „силинџери“, које је направио Национални парк „Дурмитор“. Били су од гуме са платформом на којима су сједили гости, а упављало се думеновима- великим веслима као на сплаву.

Фочанска рафтинг прича поново је кренула након рата, 1997. године.

Распадом Југославије и настанком нових држава, Тара је већим дијелом тока остала у Црној Гори, а посљедњих двадесетак километара је постала граница између БиХ и Црне Горе, тако да је рафтинг тура скраћена.

„Кренуло се 1997. од ливаде, са шаторима, почели смо да купујемо прве чамце у Градачцу. Нисмо имали комбије, превозили смо госте тамићима- поставиш двије клупе на које се сједне, што је туристима била атракција као и сам рафтинг. Нисмо радили по великим водостајима, кретали смо са сезоном отприлике од 20. јуна кад опадне Тара, а данас се вози од априла и маја све до септембра и октобра“, каже Михајловић, који је власник рафтинг кампа „Калиста“.

Он истиче да је Тара ископала најдубљи кањон у Европи, други у свијету, који на једном мјесту досеже и више од 1.300 метара дубине, а окружују је планине са врховима вишим од 2.000 метара надморске висине, што је, уз чињеницу да је највећи резервоар питке воде у Европи, чини посебно атрактивном.

„Данас више и не знам колико је рафтинг кампова, има их доста, направили смо и пут нашом обалом Таре, који нам је, и онакав какав је, много значио у вријеме короне, јер се није могло ићи  црногорском страном. И не само у вријеме короне, да не помињем проблеме око преласка границе, провјеравање личне карте, а гости не воле да чекају на врућини у комбијима“, наводи фочански рафтер.

Он истиче да нема континента одакле им гости нису долазили.

„Имали смо чак и из Јужне Америке- из Перуа, Чилеа, Аргентине. Од европских земаља мислим да нема ниједне земље одакле нисмо возили госте, премда традиционално има земаља које воле авантуристички туризам- Нијемци, Чеси, Пољаци…“

Из године у годину у Фочи је све већи број модерно уређених рафтинг кампова, а самим тим и туриста из цијелог свијета који долазе да уживају у спусту Таром и Дрином.

Рафтинг је временом од развојне шансе постао једна од главних привредних дјелатности Фоче, па ову општину називају и европском престоницом рафтинг туризма.

На Дрини данас готово да нема дрвених сплавова. Ипак, захваљујући Фикрету Пендеку, чији је отац Адем био један од најпознатијих трифтара, с времена на вријеме брзацима Зеленике заплове повезани трупци подсјећајући на важну епоху из привредног и друштвеног живота Фоче и чувајући од заборава ово необично и опасно занимање.

Извор: РФ