„Зрно шећера у сланику”- роман о разликама које спајају, о Фочи и трагању за својим мјестом под Сунцем

Татјана Врећо, Фочанка са адресом у Београду, на промоцији свог трећег романа “Зрно шећера у сланику” у фочанском Центру за културу и информисање, истакла је да је порука романа да је живот сланик који је проткан зрнцима шећера, лијепим тренуцима који дају снагу да се иде даље, те да човјек треба да се радује животу и да не пропушта животне прилике.

Како је у резензији записао универзитетски професор књижевности Горан Максимовић, ауторка у свом трећем роману наставља сагледавање животних патњи и страдања појединаца и читавих народа, условљених крупним друштвеним и политичким ломовима на крају 20. вијека на немирном простору БиХ и Србије.

Врећо је роман написала у мушком роду да би, како је појаснила, побјегла од поређења са властитим животом.

Навела је да је животни пут јунака романа Немање Вуковића интересантан и пун тешких тренутака, да читаоца води кроз осамдесете, деведесете и двијехиљадите године, од своје пете године до зрелог доба када је већ остварен човјек.

“То је пут од једног сеоцета у предграђу Фоче и говори о животу у овом крају, о босанско-херцеговачким обичајима, о нашим разликама које су нас спајале и захваљујући којима смо културолошки богати”, наводи ауторка.

Јунак Тајане Врећо са пет година, када губи родитеље, из великог града долази код ујака и ујне на село.

“Прилагођава се новом начину живота, култури  и језику, јер ијекавица му је непозната, труди се да очува екавицу због родитеља, а временом  се просто саживи са овим људима, а када буде избјеглица  поново у Београду, одакле је кренуо као мали, њега ће звати Боске. Тежак пут, пун тешких тренутака, са четири жене које су омеђиле његов живот, а неку катарзу и прочишћење доживљава писањем свог првог романа”, открива ауторка дио радње романа.

Врећо каже да би роман могла подијелити на  два дијела- наше разлике и наше неприпадање.

“Јер други дио је избјеглиштво, трагање за мјестом гдје би се могао наставити живот, а на крају мој јунак се ипак враћа својој кући”, наводи Врећо.

Она истиче да је порука романа да све прође, да човјек треба да се радује када год му се укаже прилика, кад год му се нешто лијепо дешава да ужива у томе.

“Порука је да треба да славимо живот. У фокусу ми је љубав према ближњима- према супротном полу, према природу, на крају крајева према самом себи”, поручила је Врећо.

Директор Центра за културу и информисање Славица Филиповић каже да је “Зрно шећера у сланику” роман тока свијести, психолошки, друштвени и роман личности.

“Немања Вуковић, главни јунак, говори о свом одрастању, о свом напуштању и потреби да нађе свој прави пут, а видјели смо у роману да је то пут према својој породици”,истиче Филиповићева.

Она наводи да су посебна вриједност романа описи фочанских предјела и менталитета људи, како се некада живјело у Фочи, како се расло, вољело док грађански рат деведесетих година то није прекинуо.

“Уживала сам док сам читала роман, а посебно ми је урезана у сјећање остала прича о ујни Јадранки, која је у једном моменту схватила да је са дјечаком Немањом добила оно што јој је годинама недостајало-  сина. И она је сада имала сина да загрли. Када пролази кроз село, обраћа се сљацима и говори: Видите, и моје руке су сада пуне”, издвојила је Филиповићева један од упечатљивих дијелова.

Она је подсјетила је да је ово трећи роман Татјане Врећо, а да је у Центру за културу и информисање раније промисан и претходни роман „Девет грама душе“.

Извор: РФ