Ринголдс Калнингс: Први министар финансија Летоније вјечно почивалиште нашао у Фочи
Много је гробља у ужем градском језгру Фоче, али су два свакако најпознатија. Православно гробље поред Ћехотине, познатије као Божовац, на улазу у насеље Лазарево (некадашња Чодор-махала), име добило вјероватно према ктитору Божи Хаџивуковићу, и муслиманско мезарје Текија изнад Цареве махале, у коме се налазила и једна од старијих текија у БиХ. Много је занимљивих људи и судбина скончало у њима, а једну од њих покушаћемо расвијетлити на гробљу Божовац.
Већ више од седам деценија, лицем окренут према Ћехотини и њеним јаблановима, налази се скроман надгробни споменик од црног гранита с ликом покојника, коме ријетко ко прилази, пали свијеће и оставља цвијеће. На споменику пише: „Овде почива Ринголдс Калнингс, инжењер металургије, рођен 24. X 1873, умро 24. VIII 1940. Почивај у миру! Споменик подиже супруга Елизабета и захвални Валчи и Иван Рус“.
Наравно, ријетки су и стари Фочаци који се сјећају Ринголдса, а и прича о чудном „министру финансија“ из далеке земље Летоније била би заувијек заборављена да није једног кратког новинског записа из марта 1941. године, објављеног у београдској Политици, извјесног С.К., вјероватно давно преминулог новинара.
ИЗНЕНАДНИ ГОСТ У ФОЧИ
Све је почело у прољеће 1935. године, када се Ринголдс први пут настанио у Фочи с бројним модерним коферима и скупоцјеним риболовачким прибором, који је вриједио, тврдили су упућени, неколико десетина хиљада тадашњих динара. Такве штапове и мамце у Фочи дотад нико није видио. Довезле су га богато украшене кочије из Србије јер ће ускотрачна пруга и Ћиро у Фочу стићи тек пар година касније.
Стара Фоча с прелијепим кућама и цвијетним авлијама, украшена бројним старинама, окружена брдима, лијепим и пријатним оку и љети и зими, оставила је на њих предиван утисак, иако није имала ни раскошних хотела ни других луксузних ствари на које толико полажу странци. Изузетак је можда био Хотел Герштл, данашњи музеј, у коме ће шест година касније неколико мјесеци столовати Јосип Броз Тито с Врховним штабом. Ринголдс је кратко боравио у Герштлу и онда се одлучио за приватни смјештај. Треба нагласити да је у Фочу допутовао у пратњи изузетно младе и прелијепе даме, такође Литванке, Катарине Минеико, родом из Риге.
Вијековима су кроз Фочу пролазили разни људи и каравани, умне главе, племићи, војске и војсковође, свјетски трговци и дипломате, али и свакаква „јалија и фукара”, тако да Фочаци нису пуно обраћали пажњу на дошљаке, поготово ако нису од бизниса и конкретна „ћара и шићара“. Стари Фочак, пензионисани инжињер пољопривреде Кемал Хаџимусић Кемо, иначе вишедеценијски директор у локалној УПИ-јевој Задрузи, потврђује ову тезу.
„Нико их не би ни примјећивао да стари Ринголдс, иако је превалио шездесету, није свако јутро ишао на пецање на Дрини го до појаса. Први смо то примијетили ми, радознала дјеца, како го свако јутро одлази на Дрину са скупоцјеним штаповима и риболовачким прибором, лови по цијели дан и тек се увече враћа с добрим уловом. Са страшћу човјека кога не море никакве материјалне ни друге бриге, он се потпуно предавао пецању од јутра до мрака, а у Дрини је имао свега у изобиљу: младица, пастрмки, липљена, клијенова, мрена… Читава јата плотица и шкобаља. С дринског моста могла су се посматрати јата риба сатима, како се лежерно преврћу и тај бљесак њихових сребрних крљушти према сунцу памтићу вјечно. Ритуал се понављао сваког јутра. Стари одлази на Дрину да лови, а млада пратиља, како су нам старији објаснили, остаје кући и вријеме убија читајући романе“, присјећа се Кемо, познати привредник, боем и заштитник фочанских бескућника, међу којима је био најпознатији Оскар Кустек.
НЕСТАШНА КАТАРИНА
Међутим, чим је наступило љето, млада Катарина почела је излазити и редовно се купати на градским купалиштима, на плажи на Саставцима, на Крвавцу, испод Алаџе џамије, под Мусалом, Табацима… Фочаци тврде да није била нимало срамежљива, напротив, обожавала је дружење и разговор, наравно, ко је знао њемачки, руски или француски. Љето је те године у Фочи било врело, а и заводљиво. Кренули су и дернеци. У друштву младе Литванке почели су се одједном виђати синови највиђенијих газда, ага и бегова, како се размећу очевим благом и надмећу ко ће бити ближи срцу Катаринином. Чаршија к’о чаршија, није јој дуго требало да нађе забаву. Пуче прича, а у њој се све претјерује и увеличава. Како су их виђали веселе и разуздане на дринским сплавовима, под ракитама на скровитим мјестима па чак и на плажи на Бисер Пијеску. Чаршијски су свезнадари „са сигурношћу тврдили“ да су је напаљени Фочаци обасипали сребром и жеженим златом, свилом и кадифом, најбољом робом из Дубровника, Венеције и Стамбола. У детаље су описивали ко је, односно чији син, био најиздашнији у поклонима прелијепој Летонки, ко омастио брке, а ко сувих опанака разгонио тугу по фочанским биртијама…
Момци су наводно изгубили контролу, избила је завада и фочанске газде реаговале су логично, као и сви практични људи. Платили добро и послали једног риболовца под Спиле, на Дрину испод Мусале, да се ко случајно нађе уз Ринголдса и увјери га „да не вјерује чаршијским причама већ својима очима“. Убрзо потом, негдје око Илиндана дошло је до жестоке свађе између двоје Летонаца и Катарина је морала заувијек напустити Фочу, а и Ринголдс ју је посљедњи пут видио при разводу, мјесец касније, у Окружном суду у Сарајеву. Остао је сам у Фочи до поткрај јесени, све док је могао пецати на Дрини и одједном некуд отпутовао. Вјеровало се да се никад више неће вратити, као и многи други странци који су из далеких земаља долазили у Фочу и ненадано одлазили.
На опште изненађење, чим је грануло прољеће 1936. године, вратио се у Фочи и наставио по старом. Пецао је рибу од јутра до мрака. Ништа га није занимало осим Дрине и риболова. У кафане није залазио нити се с ким дружио. Тек за промјену, упознао се с познатим фочанским трговцем и богатим газдом Божом Хаџи Вуковићем (данас се пише Хаџивуковић) и почео редовно свраћати у неки од његових дућана. Тада се први пут и сазнало нешто више о њему. У Риги је имао жену Елизабету, кћерку љекара и два сина инжињера. Пуно их је волио и Божо је то одмах примијетио из његове приче. „Био је ријетко образован човјек“, говорио је, „право задовољство било је дружити се и разговарати с њим.“
БОРАЦ ЗА НЕЗАВИСНОСТ ЛЕТОНИЈЕ
Тек кад је умро сазнало се и оно о чему није волио причати. Отац Кристијан био је борац за независну Летонију. Он је био некрунисани краљ Летоније. Борбу свог оца наставио је и Ринголдс, а, кад је постала независна земља, он је ушао у Владу као министар финансија. Послије неколико година морао је бјежати из отаџбине. Зашто, у Фочи се није сазнало. Да ли је у питању страх од моћне совјетске Русије и Стаљиновог НКВД-а или су у питању унутрашњи, литвански проблеми, око државне касе, може се само нагађати. Можда је у питању била само љубав и авантура, ко зна?
Богат као ријетко ко, кад је напустио Летонију, почео је лутати свијетом. Како је сам испричао Божи, обишао је цијели свијет, цијели Јадран и на крају, као страствени пецарош, доспио у Фочу, а све због Дрине гдје је могао пецати у изобиљу, као нигдје на свијету. А пријао му је и ваздух, јер је имао проблема с плућима. Да је био силно богат, није никаква тајна. У Српској банци у Фочи имао је често и по 100.000 динара и узимао колико му је требало. А у Фочи у то вријеме, да би било јасније, за хиљадарку или двије, могао се купити највећи бик. У једној банци у Београду чувао је 800.000 динара, али и веће суме у неким приморским градовима и иноземним банкама. У Фочи је провео три године. У јесен одлазио, у прољеће се враћао. Фочаци, због његовог особењаштва, често су му отказивали стан па је 1939. године за 60.000 динара у насељу Горње Поље, недалеко од дирекције Трговинског предузећа Перућица, купио прелијепу кућу на спрат, реновирао је и опремио.
Те је године у њу уселио и брачни пар из Словеније, Иван Рус и његова жена Валчи. Они су преузели вођење послова у његовој кући да се он може потпуно предати пецању рибе. Али не задуго. Баш те године, потпуно га је савладао карцином од кога је боловао. Морао је ради лијечења најприје у Сарајево, а потом у санаториј Пантовић у Београду. Умро је у августу 1940. године. Пред смрт је изразио жељу да буде сахрањен у Фочи коју је толико волио. Жеља му је испуњена. У сумрак једне јесење вечери, што је неуобичајено за мјештане, испраћен је од великог броја Фочака, на вјечни починак у Божовац.
Убрзо му је подигнут и споменик, а ријечи уклесане у мермер казале су пуно Фочацима. „Захвални Иван и Валчи Рус“ убрзо су за велике паре продали његову кућу, а, шта је с осталим новцем, никад се није сазнало. Срески суд у Фочи слао је опуномоћнике у Београд да саслушава неке болничарке у вези његове опоруке, а новинар Политике, мјесец прије Хитлеровог напада на Београд, закључује „да се цијела ствар неће брзо и лако ријешити“. Било како било, стари литвански министар финансија Ринголдс „све је ријешио“ и заувијек је остао на православном гробљу у Фочи, са свим својим тајнама и причама које су колале око њега.
Извор: Став