Праштајте српски синови, јер Бог нам опростити неће
Праштајте синови српски
Што смо вашу младост уградили у ровове и грудобране. Што смо од ваших мртвих тијела подигли војничка гробља, а од откинутих удова границе српске правили. Што смо вашом крвљу пошкропили свету земљу прађедова и што смо вас заборавили. Што смо ваша имена уклесали на споменике које не облазимо. Што смо преживјели тамо гдје сте ви заувијек пали.
Праштајте мртва браћо
Што смо дозволили да нас побједе издајници и дезертери. Што смо пустили да нас гори од нас купују за мале паре, а онда да продају и распродају све што је српско. Што више вјерујемо ратним профитерима него својим очима. Што се кунемо у нељуде, дупеувлакаче и сјецикесе. Што постојимо овакви какви смо на земљи коју сте ви створили. Што се клањамо фукарама вјерујући да су бољи од нас. Што се склањамо с пута гњидама и вашкама и кунемо се у њих за биједну кору хљеба. Што смо дозволили да нас покраду и направе од нас сиротињу. Што смо постали овакви никакви.
Праштајте мајке јединака
Што су ваши синови својим тијелима и крвљу нахранили ову проклету земљу на којој више није свето Србин бити. Што их се сјећамо само кад нама треба и што сте остале саме у свијету вуцибатина и нељуди који су њихове животе добрано уновчили. Што им на гробље доводимо шверцере о Видовдану и што их оплакујемо само кад их се ви сјетите. Праштајте нама који смо остали живи и који све то гледамо и не говоримо ништа. Што ћутимо пред неписменима и склањамо се пред лоповима. Што мирно посматрамо како крчме и ово мало што је остало крстећи се тек о крсној слави. Што постојимо док ваших синова нема.
Праштајте српски синови
Што смо вас узидали у заборав и што вас никада неће бити у уџбеницима историје. Што сте погинули да би живјели они који образа немају. Што у ваше име лажу и куну се само кад то њима треба. Што су нас зајахали и не силазе са грбаче, а ми им све то допуштамо. Што смо слаби, јадни и престрашени. Што се више бојимо српских главешина него ви метака на које сте јуришали. Што сте погинули два пута, једном од метка а други пут у нашим успоменама. Што смо вас издали ми који смо преживјели и што смо се на вашим костима опет и поново подијелили на наше и њихове. Што су нас завадили они које сте бранили да би натрпали своје дубоке џепове. Праштајте и ви који нисте иза себе оставили никога и ви чији потомци служе и кулуче код фукара. Што вас никада нико неће оплакати онако и онолико колико сте заслужили. Што сте узалуд погинули. Што сте ви то што јесте, а ми ово што јесмо.
Праштајте српски синови, јер Бог нам опростити неће.
Аутор: Горан Врачар, књижевник
