Наша суграђанка већ шести дан штрајкује глађу
Наша суграђанка, Маја Костовић штрајкује глађу већ шести дан. „Усљед немања основних ствари за преживљавање ступила сам у штрајк глађу (што ми није тешко поред празног фрижидера) и он ће трајати док год, ма ко из моје породице, не добије посао”, то је дио из објаве на Facebook профилу наше суграђанке којим је објавила почетак штрајка глађу, такође додајући: „Нећу сажаљење – хоћу своје право и право свих, нећу да ми неко даје да једем – хоћу да зарадим”.
За Мају, спорстског новинара, већ годинама нема посла у нашем граду, а она и њена мајка живе као подстанари и тренутно немају никаквих примања. До посла не може да дође због тога што, како каже, критикује локални СНСД, за који је њен отац уложио огроман новац и своје вријеме, а заузврат није добио ништа. Такође, њена намјера није да добије посао на основу очевог имена, већ на основу свог искуства и знања које је стекла радећи као спортски новинар 25 година.
Разлог њеног штрајка јесте тешка финансијска ситуација у којој се налази она и њена породица, а као највећег кривца за њено стање наводи Странку независних социјалдемократа, што се види и на фотографији зида на ком је исписала „УБИО МЕ СНСД”.
Маја сваки дан прима инфузију и у разговору с њом рекла је да се осјећа јако исцрпљено, али да јој инфузија помаже и даје снагу.
Такође, Маја нам је послала саопштење које је жељела да подијели са јавношћу које преносимо у цјелини:
Питају ме како је то када је фрижидер празан. Тешко је, али прихватила сам то као Божију вољу. Много горе је када је дух празан и када је мозак празан. Питам се, шта ли тек раде онима који немају образовања, шта раде са њиховим главама? То је још горе. И не борим се ја само за себе, да се ухљебим страначки на основу татиних заслуга. Ја да сам им била подобна и да су успјели да ми исперу мозак, ја бих сада са својим образовањем, радним искуствим од преко 25 година била на некој од руководећих позиција. Али, на моју срећу (или несрећу у данашњем друштву) мислим својој главом и не могу остати имуна, не могу остати глува на све оно што се дешава не само у мојој, већ у многим кућама. Много је теже то сиромаштво, од оног материјалног. Иначе јако сам емпатична, тај осјећај ми је још више појачан од када сам се нашла у овој ситуацији. Али како да жмирим на оно око мене? Како да жмирим на слику поплављене Миљевине, људи губе оно што су годинама стварали, а начелник им пружа руку преко воде, са 10м да не упрља ципелице? Велики хендикеп ми је мој висок IQ (да сам богдо глупа) да не видим такве и још очигледније ствари. И борим се за себе и све оне који немају храбрости јер су им испрали мозак и усадили страх. Борим се за заслужени посао и не желим сажаљење. Основно људско право је право на живот. Која власт има право да нам га одузме? Нити једна, а камоли ова фочанска на челу са Миланом Вукадиновићем.