26 година од војне акције „Олуја” – досегнуте размјере потпуног затирања Срба у Хрватској

Војна акција „Олуја” почела је 4. августа 1995. године нападом хрватске војске и Хрватског вијећа одбране на тадашњу Републику Српску Крајину у којој је протјерано 220.000 Срба, а скоро 2.000 је убијено.

Документационо-информативни центар „Веритас” оцијенио је да је хрватска војна акција „Олуја”, у којој је протјерано више од 220.000 Срба, досегла размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини и да је спровођена по принципу „спржене земље”, као и дотадашње хрватске акције против Срба.

Крајина је опустошена, опљачкана, порушена и запаљена, нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

На евиденцији Веритаса су имена 1.877 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, међу којима је 1.228, односно 65 одсто цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година.

Међу жртвама су 553 жене или 29 одсто, од којих у око четири петине биле старије од 60 година. То представља један од „црних” рекорда грађанског рата деведесетих година прошлог вијека на просторима бивше Југославије.

Од укупног броја жртава, до сада је расвијетљена судбина 1.185 лица, док се на
евиденцији несталих води још 692 или 37 одсто лица, од чега 526 или 78 одсто цивила, међу којима 266, односно 51 одсто жена.

Заробљавање је преживјело око 1.500 припадника Српске војске Крајине, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина.

Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле.

Хрватски судови су од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује” до сада правоснажно осудили само једну особу (случај „Прукљан и Мандићи”) и једну неправоснажно (случај „Кијани”). Први је етнички Албанац, а други етнички Србин.

И Суд БиХ судио је и осудио једног припадника Армије БиХ Шефика Алића за ратни
злочин над четворицом припадника Српске војске Крајине, које је по заробљавању на Сувој међи на територију тадашње Републике Српске Крајине, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице.

За злочине над Србима у „Олуји” судило се и тројици хрватских генерала пред Хашким трибуналом, а претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора.

Али, Жалбено вијеће, је тијесном већином, са три према два, поништило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе.

Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију „Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их „униште у цјелости или дјелимично”.

А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спречавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје „геноцидна намјера”).

Умјесто да Хрватска послије ових судских поступака одустане од слављења „акције етничког чишћења и масовних злочина” као двоструког државног празника („Дан побједе и домовинске захвалности” и „Дан хрватских бранитеља”), славље се, истиче „Веритас”, из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима.

„Том и таквом слављу од прошле године, на срамоту свих проганих Крајишника и
већине Срба који су остали или се вратили у Хрватску, придружише се и представници остатка Срба у Хрватској окупљених у Самосталној демократској српској странци (СДСС) као коалициони партнери странке на власти ХДЗ-а, под чијом влашћу је и изведена акција „Олуја””, навео је „Веритас”.

Обећања о заштити мањинских националних права, дата од хрватских званичника
приликом уласка Хрватске у ЕУ прије осам година, претворила су се у своју супротност – српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија.

„На све то, међународна заједница, укључујући НАТО и ЕУ, чија је Хрватска у међувремну постала чланица, ћути као што је ћутала и прије 26 година”, наводи „Веритас”.

У саопштењу се подсјећа да су 4. 8. 1995. године оружане снаге Хрватске, уз одобрење САД и НАТО подршку, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ, извршиле агресију на Српску аутономну област Крајина (сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију), у саставу тадашње Републике Српска Крајина.

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН,
под називом сектори „Југ” и „Сјевер” и да су представници Републике Српске Крајине дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је
око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника Хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа обране, али и Армије БиХ, тако да је омјер војника био најмање седам на према један у корист агресора.

„Веритас” напомиње да је након слома отпора српских војника, народ у до тада највећој српској сеоби кренуо у избјеглиштво ка Србији, али да су их агресори убијали и када је престао сваки отпор, и у њиховим кућама и у избјелгичким колонама.

У саопштењу „Веритас” подсјећа да Савјет безбједности УН, осим оштре осуде, није донио никакве казнене мјере против Хрватске, а да је касније бивши амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт објелоданио да је он лично дао „зелено свјетло” за „Олују” из три разлога.

Један од њих је одбијање Плана З-4 од вођства Републике Српске Крајине, други је „Сребреница”, а трећи је процјена (његова и хрватског предсједника Фрање Туђмана) да се Срби из Републике Српске и Републике Српске Краније спремају да, под командом Ратка Младића, нападну заштићену енклаву „Бихаћки џеп”.

Они су сматрали да би ту било четири пута више жртава него у Сребреници, што би довело до потпуног фијаска мировне мисије УН на подручју бивше Југославије.

„Другим ријечима, бирајући између двије зоне под заштитом УН, Американци су, признаје Галбрајт, жртвовали, као мање зло, Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу”, оцијенио је „Веритас”. 

Извор: СРНА