Отац Дарко Ђого: Српски максимализам
Наћи праву мјеру свог задатка и смисла, не растеретити се Завјета и не оптеретити се себезаљубљеношћу, живјети и молити се докле наш живот и молитва не отворе оно његошевско небо затворено – једина је формула нашег опстанка и спасења.
Довољно је постојати само неколико сати код моштију Светог Василија Острошког да се човјек увјери да врела молитва из најдубљих крајичака душе није умрла у овом народу.
Но постоји и једна чудновата ствар: људи ће се молити из петних жила за оздрављење свога дјетета, оца или мајке, но чак ни пред кивотом живог свједока присуства Божијег неће лако напустити неке своје одлуке. Или навике. Макар очигледно самоуништавајуће. Јер “то је моје, то сам ја”. Као да непрекидно молитву Господњу понављамо са фуснотом: нека буде воља Твоја, али само ако је уједно и – моја.
Говорећи о руској култури, понекад се истакну унутрашње противрјечности руског националног карактера које, врло често, пребивају у истом човјеку. Још је Павле Евдокимов започео своју знамениту књигу “Христос у руској мисли” истичући овај “руски максимализам”.
Но постоји и српски максимализам, ништа мањи од оног руског. Ход по крајностима. Жеља да се добије све или ништа. Способност да се Богу усрдно молиш и да Га сасвим заборавиш. Срођеност крајности од којих не можеш да видиш излаз. Можда управо због такве, максималистичке природе, ни у руским ни у српским земљама није се примила идеја “трећег пута”. Она није тек пуки “компромис” између економских и политичких крајности колективног Запада и далеког Истока, између култура и цивилизација између којих постојимо.
Управо супротно: оно што смо углавном добили настало је као некакав компромис између противрјечних идеологија, као континуитет и истрајавање не само у ономе добром и изграђујућем већ и у погрешним историјским изборима. Идеја трећег пута идејно се порађала већ код руских словенофила а обнављала код Солжењицина и Драгоша Калајића као идеја аутентично бескомпромисна, као идеја о томе да Православна Црква и култура имају у себи снаге да избјегну крајности споља увезених система. Засад се чини да је њихова идеја још увијек присутна али не и остварена.
Наша јавна култура обиљежена је подјелом која се обично класификује поистовјећивањем са два културна и политичка пола: са једне стране имамо Србију (тј. српски народ у цјелини) а са друге стране “Другу Србију”. Досадашњи “трећепуташки” покушају углавном су били политичке досјетке да се нека партија или покрет “ребрендује”.
У тој културној игри два пола одређене су и конкретне улоге: “Друга Србија” у суштини има културну моћ диспропорционалну свом удјелу у становништву а такође је и мотивисана комичним себепоимањем њене улоге као “просветитељске”, па она углавном нервозно атакује сопствени народ, његове изборе, културну и духовну физиономију, док са друге стране стоји (декоративна или стварна) родољубива политичка и културна елита која онда брани тај исти народ.
Како је у моментима одбране најважније преживјети и узвратити ударац – а ти моменти код нас трају одувијек – онда су се очекиване реторике и ставови подијелили максималистички: “Другој Србији” су овај народ, Црква, прошлост, Косово криви за сва зла овог свијета док се онда ми бранимо истичући неоправданост тих оптужби.
Овај народ сигурно није крезуб, луд, безобразан, непросвећен, зао. Овај народ је претрпио неколика државна експеримента, идеолошка лутања, стране окупације, геноцид и прогоне. Све је то тачно.
Оно, пак, што у тој паљби страда јесте могућност родољубивог себепреиспитивања и још више: остваривања у живот спознаја из тог себепреиспитивања. Ако оставимо по страни клеветничке комплексе одрођених становника Мегалополиса, да ли би за нас било корисно да и сами погледамо у сопствени изглед и историјски биланс, не бисмо ли нешто научили и промијенили?
Српска завјетна мисао није исто што и непрекидно понављање бодрећих ријечи и схватања, већ и дубоко преиспитивање наше прошлости и садашњости у њеним непривлачним аспектима.
Данас ријетко спомињани Владимир Вујић, изван сваке сумње светосавски мислилац, знао је да укаже и на наше слабости. Слично тако у скорије вријеме и Жарко Видовић. Као можда једини такав шире распрострањен текст и данас се умножава и понешто чита Рајсова брошура “Чујте Срби – чувајте се себе!” Понекад се огледамо и у “Књизи о Милутину”. Увијек актуелна “Небеска литургија” Владике Николаја такође не нуди ласкаву слику нас самих и стања нације.
Када сам, у једном релативно скором тексту, навео оцијене охридског и жичког светитеља о Србима у Великом рату, критике на рачун и Владике и аутора овог текста долазиле су углавном “здесна”: није могуће да је стање тада било такво (поготово ако узмемо у обзир да смо у посљедњих 100 година углавном назадовали у сваком погледу). Као да је жеља да се избјегну заблуде – мањак родољубља. И то у народу који се ни данас лако не прашта нити од једне своје политичке, културне или личне заблуде. Као да су једини наши избори гордост или самопорицање.
Сличну појаву можемо да видимо ако погледамо данашњи општеприхваћени изглед личности и дјела патријарха Павла у поређењу са његовим ријечима и личношћу каква је заиста био. Строги аскета, захтијеван према околини, али и према читавом српском народу, оштре и опомињуће ријечи изговорене на миран и благ начин, са тек понеком духовитом опаском чија је хумористичност проистицала баш из контраста између оштре поруке и шаљиве поенте, патријарх Павле се преобразио у некаквог православног комичара и далај-ламу, чија је једина функција да критикује (иначе заиста асоцијалну и погибељну) праксу куповине аутомобилских симбола моћи и луксуза.
Но патријарх Павле није вјеровао да је скромност врлина само за епископе и свештенство. Он нас није опомињао да ће се наша судбина, историјска и небеска, разрјешити у ХХI вијеку на Косову пољу – да бисмо ту исту Свету Земљу масовно сматрали легитимним улогом у геополитичкој и економској трговини са колективним Западом или да бисмо живјели на такав начин да нас Завјет не обавезује.
Није тај свети старац опомињао само “црквене” људе да ће нас разврат и самоубиствена срођеност са смрћу нерођене дјеце уништити. Народ коме је секс својеврстан спорт а одлазак код зубара већа траума него одлазак на побачај – тешко да ће се изборити са самим собом, све и да му божанска рука одмакне све недобронамјернике са плећа.
У извјесном смислу – и ту лежи још један наш парадокс – снагу патријархових ријечи, у негативном, одбацујућем одразу, дубље су осјетиле “жене у црном” него просјечна Српкиња: оне су схватиле да његове ријечи обавезују, па су га нациљале као противника свега до чега оне држе, док просјечан Србин у најбољем случају прихвата ријечи патријарха као декорацију, побожни привјесак у животу који се неће промијенити ма шта му ма ко рекао.
Можда је зато најчешће навођена његова сентенца “будимо људи” јер под “човјеком” свако подразумијева слику самога себе. За заповијест о скромности, рађању, Косову и Метохији не маримо толико – њих је немогуће тако лако изврдати. Као да смо сви постали онај Банаћанин из шале који за цјелокупну стварност – укључујући и свете ријечи спасења – говори: “Паааа, није то баш тако било”.
Између та два пола српског максимализма онај који тежи праведности, Завјету, жртви све више постаје реторска смицалица, изговор. “Ако не можемо сад да се вратимо на Косово, бар да га трампимо за стране инвестиције”; “ако не могу да нађем супружника каквог ја хоћу, нећу никога”; „ако не може наводно немогући Х, онда узимам онај Y за који сам се већ опредијелио”. Све или ништа за које смо убјеђено да је нешто.
Зато наличје српског максимализма јесте српска апатија. “Шта се ту може?”, “Није то моје да промијеним”, “Изван је то мојих моћи”. Или све одмах или ништа обично је оправдање за својеврстан практични нихилизам: онда ништа.
И та српска вјечита клацкалица најзначајнији је политички ресурс свих наших колонијалних управа, са лијева и десна, њихово сазнање да ће се не на крају већ на почетку Србин уморити да живи, дјелује, постоји, васпитава у одлучности и непоколебљивости.
Како је било могуће да се срастемо са ситуацијом у којој су се српске институције на АП Косово и Метохија интегрисале у сецесионистички систем а да то није узбуђивало никада више од неколико процената наше јавности? Закон о наметању америчких “родно осјетљивих” небулоза у Србији? Ко је њега усвојио, како је прошао пред нас? Како је могуће да у земљи која још носи српско име након 25 година од враћања вјеронауке – те сламке спаса за будуће генерације – и даље се расправља о њеном статусу и потребности?
Писмен човјек би дао хиљаду слојевитих одговора, о погрешним континуитетима и наставцима туђинских културних политика, о спољашњем и унутрашњем окупационом обручу који читаву нашу Отаџбину држи у оковима. Но окова је увијек било, суптилних и бруталних. Зашто смо их поунутрашњили? Како смо им се предали?
Изгледа да смо изгубили моћ сагледавања себе у огледалу бољих од нас. На послијетку: у огледалу лица Христовог. А то је оно што се просто назива покајање: сагледавање својих гријехова и заблуда, странпутица и кривица. Покајање тражи да се иде танком али животном линијом између гордости и себепорицања, између два очајања и апатије.
Наше народно пјесништво знало је ту тајну. Иста та српска хомеровска поезија, већа од нас самих какви смо данас, дала је не само Кнежеву вечеру већ и Марка Краљевића који вапи “аој мени до Бога милога – ђе погубих од себе бољега!” Дала нам је лик и неправедне “господе српске” која наговара и подмићује сина и братанца да каже на коме је Царство. Његошев геније и народни геније знали су и за великаше којима су проклете душе јер на комаде раздијелише царство али су знали и за искупљење Жртвом – тако да иста та властела и народ, када постану достојни Завјета, добијају усклик “све је добро и честито било и миломе Богу приступачно”. Завјетна мисао није пропагандна мисао, паролашење: она је етичка мисао, подразумијева сагледавање тамне стране нас самих и борбу са том тамном страном.
Ми јесмо завјетни народ. То не значи да је важно само да смо народ – па ћемо Завјет држати у џеповима, као Бога, да га извадимо пред контролни рад, у кладионици или у болници. Ми смо народ којег обавезује Завјет: у њему је садржана тајна опстанка и смисла постојања. Народ са задатком и смислом. Без тог задатка – уједињења, ослобођења, малог и великог жртвовања – ми постајемо оно на чијем смо прагу: народ сведен на економско и политичко робље, које нико не пита да ли су сагласни са неким законом или споразумом Народ невиталан и раздјељен, народ кратког дана и памћења.
А све то не морамо да будемо. Довољно је само да унутар српског максимализма нађемо простор да живимо са свијешћу да нас гледају преци и да нашу свакидашњу жртву траже рођени и још нерођени потомци. Удјенимо се негдје међу њих, нађимо мјесто, сагледајмо себе, изван свемоћи и немоћи, изнад себепорицања и гордости.
Наћи праву мјеру свог задатка и смисла, не растеретити се Завјета и не оптеретити се себезаљубљеношћу, живјети и молити се докле наш живот и молитва не отворе оно његошевско небо затворено – једина је формула нашег опстанка и спасења.
Извор: РТ Балкан