Отац Дарко Ђого: Неофеудализам и Срби у 21. вијеку

Још је Слободан Јовановић, у својим класичним предавањима „О држави”, дао одређење које студенти хуманистичких и друштвених дисциплина понављају до данас: „У свакој држави морају постојати ова три елемента: људи, територија и извесна власт која те људе држи заједно на тој територији. Да у држави мора бити људи, јасно је већ по томе што је држава једна људска заједница.”

Тврдња да су људи елемент државности јер је држава људска заједница не представља баналну таутологију већ израз хуманистичке свијести: баш зато што човјек јесте посебно биће – заједница коју он образује носи у себи посебан карактер – разликује се од природе и животиња онако како се човјек разликује од њих. Што опет значи да када човјек престаје да себе види посебним у односу на животињски свијет – и држава представља да има смисла.

Наравно, оно најочигледније значење – држави су, да би постојала, неопходни људи – стоји као логички непобитна тврдња. Опет: људи који живе у једној држави нису само статистички број, већ заувијек вриједи оно што је још Платон спознао и изрекао: „Један полис не сачињавају зграде и не бране зидови. Већ људи, грађани”. Хришћанско поимање политичког би се надовезало на Платона опоменом да „ако Господ неће сачувати град, узалуд не спава стража”. Нешто је у држави човјеково, а нешто, опет, Божије.

Но колико је човјеково? И чија је држава одговорност? Наравно: сваког њеног грађанина, тј. сваког припадника једног завјетног народа који гради ту државу или, уколико му се интеграције не дозвољавају, државе. Па ипак: „Коме је много дато, од њега ће се много и тражити” (Лк. 12,48), каже Богочовјек. Може ли нам се зато десити да државе које смо стекли изгубимо не због УЧК терора, или звецкања оружјем из Сарајева, већ због тога што дезоријентисани улазимо у ХХI вијек прихвативши оно што Слободан Владушић назива неофеудализмом?

Концепт је врло животан и видљив: у свијету се напушта концепт људског достојанства – заснован на хришћанској идеји о човјеку који је створен по слици и прилици Божијој и бићу толико драгом Богу да је Син Божији постао „човјек у свему осим у гријеху”. Људски род се убрзано раздјељује на повлашћену „властелу” која ће новцем – према Хараријевој дистопији – моћи да себи приушти и „несмртност” (с једне стране), и на „масе” биочестица, потрошних људских бића чије достојанство неће ни постојати (с друге стране). Нови феудализам, дакле, подразумијева „благородне” господаре и замјењиве дијелове економског и политичког механизма.

Постојање миграције

Неофеудална парадигма прва је асоцијација ако сте ових дана у једним бањалучким новинама прочитали чланак у коме је демографска „струка” понудила рјешење за смањење броја становника у Српској – досељавање! Одакле, додуше, није речено, али у Српској немамо чак ни руско-украјински талас. У Фочи, рецимо, већ имамо непалске раднике на кинеским хидроцентралама које се граде на некада српским ријекама. На Медицинском факултету студирају дјеца из Индије и Бангладеша – засада су ту само да окончају студије, али ако узмемо у обзир миграцију љекарског кадра ка Западу, треба да очекујемо да ће неко од гостију остати да нас лијечи. Наравно, миграција је увијек било. Но лакоћа с којом се неофеудалци односе према нама (кад затреба кметова и занатлија – дотичне довести!) подсјећа само на руске љетописе када уздишу над чињеницом да су Монголи након разорења древне Русије све занатлије одвели у Монглолију.

Непобитна је чињеница да смо данас невитална нација. Све наше илузије и културна лутања дошла су на наплату. Живот, тј. историја настају на пресјеку духа и материје. Дух даје смисао тијелу, али не може без тијела. Отуда у свакој култури начело живота – смислене виталности – може да оживотвори материју: државу, економију, друштво, али не вриједи обратно. Култура може да дође до ивице опстанка са ужасно малом материјалном основом (примјер: српска култура за вријеме османског ропства, руска култура за вријеме татарског јарма), али материјална основа не може да замијени одговор на питање – чему живјети?

Деценијама се код нас понављала економска мантра о потреби да држава финансијски помаже вишедјетне породице. Ово убјеђење је одговарало општем, материјалистичком консензусу епохе који каже: „Све се може купити – више новца, више дјеце” (иако се статистика одавно показивала да вриједи обратно – материјално потентнија друштва његују егоманијакалну окренутост себи, па мањак радне снаге надокнађују „увозом”). Но, није требало помагати само новцем већ изградити културни образац у коме ће човјек бити пречи од новца.

Јер узалуд чак и новац тамо гдје је све, читава културна парадигма, окренуто против породице, тамо гдје све друго говори против обавезивања, жртвовања, себедавања. Епохални дух који каже „уграби што више” не може се преварити медијским привидима. Када политичка елита, у неутаживој грамзивој охолости бахато граби себи (стидећи се све мање, па и хвалећи се безобзирношћу), нико није луд да повјерује да ће нека телевизијска акција па чак ни „системска мјера” промијенити ствар. Да заиста вјерују у своје слогане – наши политичари би и сами имали вишедјетне породице и доживљавали државу не као породични феуд већ родитељском љубављу која не познаје „своју” и „туђу” дјецу.

Ефекти транзиције

Но, томе је крај: неофеудализам је с временом потпуно преструктурисао српско друшвто у свим нашим државама. Средња класа чили између:

• „добитника транзиције” (који нису само они с врха већ читава једна „властела” чији је једини квалитет – политичка лојалност и „снађеност” у клептократији) и
• „губитника транзиције” (који политички демотивисани и лишени гласа или протестно гласају за било који облик опозиције или одлазе или просто нестају).

Иако је неофеудализам првенствено западни изум, Колективни запад данас и даље има довољно јаку медијску машинерију која продукује културну илузију не само о просперитетном и уређеном, већ и бар донекле егалитарном друштву. То је разлог зашто се тамо исељавају и занатлије и ситуирани људи – српско себепоимање одувијек је подразумијевало једну врсту завјетне егалитарности: вожд па и краљ је један од нас, први међу једнакима.

Друштвено раслојавање – нарочито у случају Српске – опасније је од политичких притисака. Сарајево нас хомогенизује, а политички и друштвени талог који, манипулишући светињом Српства, пуни своје џепове – фрагментише, уништава и празни Српску. Можда српски политичари бране „државу”, појмљену као посјед – али док одбране државу, уништите друштво.

Ми немамо политичку елиту, а све друге су нам потрошене или нису настале. Између осталог, и зато што она политичка има потребу да сваку – културну и духовну – упрегне и искористи као забављачки декор. Старом феудализму је – за подршку његовој политичкој метафизици – била неопходна духовна култура. Неофеудализму су за подршку декаденцији потребни – забава и амнезија. Зато они не само да не разумију, већ им није ни потребна култура.

Наравно, сам концепт политичке елите упитан је и врло услован. Наше политичке елите углавном воде поријекло са друштвеног дна или из оног дијела некадашње средње класе који се на вријеме престројио према декадентном духу културе грабљења и потрошње (тиме се, уосталом, и објашњава „ефикасност” приликом „првобитне акумулације капитала”, како се стручно назива почетна крађа, онај „први милион” о чијем се поријеклу не пита). Културна инерција ни овдје нам није наклоњена.

Крах хуманистичког концепта културе означава крај могућности да потомци буду племенитији и просвећенији људи од очева: зато су краљ Петар Карађорђевић и књаз Михаило Обреновић могли да се десе тада – али не и данас.

Преокретање културне и цивилизацијске парадигме и даље није на видику – и поред амбиса нуклеарног рата. Преокрет би захтијевао чудо које још није на помолу – себеспознају наших виновника пропасти да нас воде у нестанак раслојавањем и подјармљивањем. Но, људи се тешко одричу стечене имовине, права и власти над другим људима. Неофеудализам је настао у срцу Мегалополиса, у Швабовом лонцу, али он је и те како наша стварност.

Православни свијет и даље је културни вазал Колективног запада – православље зато ни у руском, ни у српском друштву још увијек није промијенило биополитичку катастрофу коју живимо, није постало везивно ткиво и оквир којим ћемо се одгурнути са ивице на којој се налазимо.

Рат је. Стижу извјештаји с фронта. Но српски и руски народ ће почети да побјеђују у тренутку када нам се друштва консолидују – самим тим ће се консолидовати и наше државе. Побиједићемо само ако и када се Срба и Руса почне рађати више него што их умире. Када заједница побједи унутрашње силе које је разарају. Већ по том успјеху знаћемо да ће потомци бити бољи од нас.

Извор: Печат