Данас је Ђурђевдан – празник са највише обичаја код Срба

Српска православна црква и вјерници данас славe Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру. Обиљежава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.

Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона.

Према старом вјеровању, на данашњи дан се срећу зима и љето.

Ђурђевдан је слављен као почетак љета, обичај који се задржао и данас, јер је стари српски календар знао за два годишња доба, љето и зиму – од Ђурђевдана до Митровдана је љето, а од Митровдана до Ђурђевдана је зима.

То се највише огледа у стиховима епских пјесама, које су сачуване, да је Ђурђев-данак хајдучки састанак, а Митров-данак хајдучки растанак.

Прије изласка Сунца на Ђурђевдан, млади би излазили на потоке, врела, ливаде у храстове и брезове шуме.

Дјевојке су биле обучене у бијеле хаљине, а младићи у бијеле кошуље (бијела боја означава невиност и чедност) да беру брезове и ивине гранчице и различито пољско цвијеће, те да плету вијенце који се онда бацају у текућу воду. 

Вјерује се да вјенчић, као својеврстан симбол, укућанима доноси здравље, а пољу берићет, штити од урока, дарује плодност, враћа љубав – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору”. Вијенцима се оките улазна врата на дворишту и кући који стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.

Ђурђевдан је празник сточара, те су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима, што је остало из старих времена јер се на данашњи дан прослављао Јариловдан из старословенске, претхришћанске вјере.

Сијеку се врбе и онда се оне стављају на куће. Дјеца углавном долазе увече и скидају те вјенчиће. Вијенац украден са дјевојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.