Васкрс у старој Фочи- перетак и заборављени уранак на Источни петак

Васкршњи уранак на Источни петак, чување Христовог гроба, васкршњи перетак умијешен са водом у којој се кувао пепео,  посебна фочанска шара за јаја, дјеца украшена звончићима за Врбицу, васкршњи су обичаји старог грађанског сталежа у Фочи, од којих су неки готово заборављени или дјелимично очувани, а неки су поново заживјели.

Осамдесетједногодишња Фочанка Мира Јелић Хаџивуковић присјећа се да су се православни обичаји строго поштовали, па и након Другог свјетског рата у вријеме комунизма, али да су ишчезли почетком седамдесетих година прошлог вијека.

Мира прича да су се на Велики четвртак обавезно правили слани переци, посебно омиљени дјеци, са којима би се на Васкрс омрсили. Тада није било прашка за пециво, па су се переци мијесили са водом у којој се кувао пепео, односно са цијеђом.

„То је слани колач од жуманцета и брашна, а правио се са цијеђом. Цијеђ је луг и вода, јер прије док није било  прашка за пециво, гурабије, переци, урмашице и многи колачи правили су се са цијеђом. Бирао се добар, чист луг, па се кувао са водом и онда се проциједи и са тиме се праве колачи“, појашњава Мира.

На Васкрс свако дијете би добило перетак и у њему украшено јаје, па су заједно изгледали као цвијет.

„Када смо на Васкрс ишли у цркву, са баком сам ишла у пет сати да се причестимо, и онда кад излазимо из цркве прво је било да се омрсимо са перетком.  Перетак се правио у облику круга, који се около зареже и када се испече изгледа као цвијет. Онда се у средину метне јаје и тако се поклања дјеци. Тај обичај се у понекој старој грађанској породици у Фочи и до данас очувао“, каже Мира.

Јаја су се шарала на Велики петак и то шаралицама са воском, а најчешће би се са једне стране јајета исписивало име дјетета којем је јаје намијењено, а са друге „Христос васкрсе“.

Мира се присјећа да је фочанска јаја красила и једна карактеристична шара.

„То је као један велики лист који је рецкав, све има као рупице, тачкице, специфичне шаре. Слично храстовом листу, само није дугуљасто, него више округло. То је моја баба, уз крстић, најчешће сликала“, наводи Мира.На васкршњој трпези уз јаје и перетак, неизоставна је била и кувана шунка, а од колача обично се правила наружица.

„То је као баклава, само се правила у кругове. За славе се правила баклава, за Васкрс наружица, а за Божић урмашице. Знало се за сваки светац шта се прави“, подсјећа Мира на некадашњи ред у спремању јела.

Први петак послије Васкрса зове се Источни петак, када је, прича Мира, цијела православна Фоча ишла на васкршњи уранак по околним брдима.

Ћерезлук, Мирин дио града, ишао би на узвишење Гроју, на путу према Забрани, а поранило би се у пет часова.

„То је заравнина гдје би сви посједали около, на средину се метне храна, не гледа се шта је чије и сви узимају, а ми дјеца би се играли до бесвијести. Сви су ишли на уранак- једни на Ћеловину, једни испод Градачке стијене, ови са Горњег Поља обично тамо брдима према Тјентишту, свако је имао своје излетиште, није било ниједне породице да није ишла на уранак“.

У кући познатих фочанских трговаца, Мириног дједа Ника Хаџивуковића и његовог брата Ђорђа,  старој 200 година, у којој она данас живи, вријеме  је стало.

То је прави музеј и чувар давних времена, тачније начина живота српског грађанског сталежа у 19. и првој половини 20. вијека.

Међу многобројним пожутјелим фотографијама из периода аутроугарске владавине и Краљевине Југославије, и једна из нешто новије историје, из 1956. године, са васкршњег уранка на којој је и Мира као дјевојчица.  

Набрајајући ко се све налази на фотографији, њихова занимања, које су све занатске и трговачке радње држали, Мира дочарава и тадашње друштвене прилике у Фочи и подсјећа на изглед фочанске чаршије прије периода индустријализације, убрзане урбанизације и изградње вишеспратница.

„Ово је Мила Тошевић, њен муж је био златар, њихов је био Бараковац, продали су га и сада је ту направљено гробље. Ово је Борка Мормељ, њена кућа је била испод општине, поред старе зграде поште и куће у којој је био Централни комитет, то је све срушено и направљене стамбене зграде, гдје је сада Емтел. Ово је Мила Соколовић, она и њен муж Божо имали су кућу пуну дјеце, имали су чудотворну икону Мајке Божије, па је свијет одлазио код њих да однесе уља, прислужи кандило, примали су људе. Ово је Ћебовић, а њихова кућа је она старинска на пијаци, у њој данас нико не живи, а сјећам се када су били протести за Трст на њиховом балкону су функционери држали говоре народу… “, набраја Мира показујући на слику.

Она напомиње да се након Другог свјетског рата, у вријеме комунизма, са извјесним подозрењем почело гледати ко иде у цркву, али да су се обичаји чували и да старе фочанске породице нису гледале шта ће им ко рећи и остале су вјерне православљу.

Мира је из Фоче одселила 1956. године у Београд, а вратила се 2002. године. Обичај васкршњег уранка на Источни петак, како се она сјећа из прича своје родбине која је живјела у Фочи, био је заступљен до седамдесетих година када се изгубио.

Мира то приписује наглом порасту броја и промјени структуре становништва, односно чињеници да су старе грађанске породице, па и њихови обичаји, остали у мањини и нестајали са нестајањем тих породица.

„Не знам како је уранак ишчезао, нисам била овдје у Фочи, одселила сам за Београд 1956. Ваљда је све мање било старих грађанских породица, дошло је много нових становника, а то је био обичај старих фочанских породица“, претпоставља Мира.

Она се присјетила и мајчине приче о једном несташлуку фочанских момака из времена прије Другог свјетског рата о томе како је нестала богато припремљена трпеза за васкршњи уранак.

Мира прича да тада момци нису ишли по кафанама, већ су правили шале по кућама, ишли под прозоре дјевојкама да пјевају серенаде.

„У Сунарића кући била је припремљена храна за уранак- сарме, колача и свега, у шпаизу у приземљу са демирима /решеткама/ на прозорима. Момци, мангупи, су лијепо на притку навезали кашику и докле год су могли из шерпе да ваде сарме, повадили су сарме и колаче. Ујутро када су жене дошле да понесу храну било је само на дну мало сарме остало“, препричава уз смијех Мира несташлук тадашњих фочанских младића.

Један у низу васкршњих обичаја који су ишчезли је и чување Христовог гроба, од Великог петка до Васкрса. За вријеме Краљевине Југославије, чувари Христовг гроба у фочанској Цркви Светог Николе били су чланови „Сокола“, младићи обучени у соколске униформе, а након Другог свјетског рата, чега се и Мира сјећа, гроб би чували младићи обучени у народне ношње.

„Док сам била дијете, био је обичај да се насред цркве изнесе носач на који се метне плаштаница и људи у ношњама стоје около и чувају. И то се изгубило“.

Она се радо присјећа и празника Врбице уочи Васкрса, којем су се дјеца посебно радовала. Истиче да је као дјевојчица једва чекала када ће празник којим се слави Исусов улазак у Јерусалим. Срећна је што је тај обичај након вишедеценијског прекида поново заживио.

„Служба је била послијеподне и свако дијете је имало звончић, који би се могао купити тамо гдје се продају свијеће или у продавницама и са звончићима око врата и вијенцима од врбових  гранчица на глави се ишло у литији око цркве. Иако је био комунизам, то се чувало, а ја кад сам се вратила у Фочу 2002. године кажу ми нема више звончића, што ме је изненадило и растужило.  Упорно сам свима причала о обичајима за Врбицу и драго ми је да видим да се ти обичаји враћају“.

Први дан након Васкрса на Побусани понедјељак, присјећа се Мира, обавезно се ишло на гробље, гдје су се носила јаја и поправљали се и уређивали гробови стављањем новог бусења, односно да се гробови побусају, па отуда и назив побусани.

Још један од обавезних обичаја било је лукшијање суђа првог дана Великог поста, на Чисти понедјељак, када су се суђе и есцајг откувавали у води са пепелом да би се добро очистили од масноће.

Постило се строго на води, а риба је била дозвољена само на веће празнике, попут Лазареве суботе.

У „кући сјећања“ Мира данас живи сама, а за Васкрс обавезно шара јаја за Цркву Светог Николе.

Доста старих обичаја је ишчезло, али ја зато она откако се из Београда вратила у Фочу 2002. године установила  један нови обичај у свом дворишту- да окупи дјецу из комшилука и да их дарује јајима и слаткишима.

„Пошто сам ја сама, код мене је један корнет јаја за цркву, а остатак јаја са чоколадицама, које данима скупљам, за дјецу. На Васкрс у 12 сати мени сва ћерезлучка дјеца дођу, буде их по 20-30, сви ми дођу да се потуцамо са јајима и да добију чоколадице. Сада су већ велики момци, али не заборављају да дођу, иду у шести, седми, осми разред, неки и у средњу школу“, поносна је Мира на своје „мале“ пријатеље.

Без обзира какви били обичаји за православне празнике, од свега је важнији, поручује Мира, одлазак у цркву на литургију. Када је крајем прошле и почетком ове године, због короне, пала у постељу, управо јој је литургија највише недостајала.

Захваљујући помоћи и пажњи пријатеља и љекара, а посебно, како истиче, фочанских свештеника, поново је стала на ноге и редовна је на богослужењима у Храму Светог Николе.

Извор: Радио Фоча