Ђорђо Остовић, један од најстаријих становника Српске: У 102. години први пут загазио у море

Више од вијека изнио је на плећима Ђорђо Остовић кога су животни путеви из родне Фоче средином 20. вијека довели у срце Лијевча Поља. И даље је активан и виталан, све до овог љета возио је и бицикл до локалне трговине, а мало ко у највећем селу Српске, Ламинцима не зна старину ведрог духа.

И док би многи на први поглед рекли да има максимално 85 година због изгледа и елеганције, лична карта потврђује пуне 103 године. У шали каже како планира да живи 105 па опет. 

„За моје године могу рећи да ме здравље добро служи. Имам проблема са унутрашњим венама, јер их не могу оперисати. Пијем неке лијекове, али то је донекле и нормално, кад видим колико младих људи умире и шта се дешава немам право да се жалим”, почиње причу Остовић.

Како каже, имао је два сина која су преминула и двије кћерке које су живе и воде рачуна о њему.

„Један син ми је умро са 14 година када је ишао у школу у Ровинама, пао је с бицикла и остао мртав. Други је умро 2001. године”, кроз сузе прича старина омиљен међу комшијама.

Како каже, посебно за вријеме врућина мора да се пази, али се потајно нада да би већ на јесен могао поново сјести на свог омиљеног двоточкаша.

„Бицикл сам возио све до јесенас, не дају ми више кћерке, пазе да не паднем, а могао бих још помало. Ишао бих до задруге па на њему дотјерам шта ми треба. Видјећемо, док температуре буду ниже, нисам још за старо гвожђе, али морам бити опрезан”, казује један од најстаријих становника Српске.

Наглашава да је волио живот, умјерено попити и запјевати са родбином. Ипак, морску воду тек је осјетио недавно. Са унуком је први пут, како каже отишао на море у 102. години. Једва је пристао, али каже да му је драго.

„Први пут сам на мору био лани на инсистирање унуке. Мало сам ноге умочио у воду, али нисам пливао. Када су конобари чули колико имам година и да сам први пут дошао, рекли су да иде све на њихов рачун, био сам атракција. Ишли смо у Будву и до Светог Стефана, уживали смо”, рекао је Остовић.

Поносно носи бреме живота, а у младости је морао пуно радити око стоке.

„У животу је било тешко, рођен сам у фочанском селу Пријеђел, гдје су били сурови услови за живот. Тамо сам живио до 1954. године и онда сам купио имање у Ламинцима. Таква је била судбина, 12. децембра сам преселио а већ 19. славили смо овдје први пут светог Николу”, присјећа се Остовић.

Зашто је старина Ђорђо дуговјечан могло би се извући и из породичне лозе.

„Мајка ми је живјела 99 година, а дјед и стриц по 96 година. Отац ми је преминуо у 30. години када је пао са дрвета. Није било сијена, била је суша а шумски управитељ је донио одлуку да се крешу букве да то једе стока и тада је погинуо”, додао је Остовић.

Открио нам је још један дјелић из свог живота.

„Волио сам жене, било је и младих удовица. Морам признати није ме срамота, то ме и сачувало. Моја жена је живјела 96 година и увијек сам је поштовао, породица мора бити на првом мјесту. Сматрам да човјек треба да ради умјерено, а здрав сам отишао у пензију”, рекао је Остовић који ће у новембру одувати 104 свјећице на торти.

Пензију је зарадио радећи у више фирми у Фочи, Словенији и Градишци.

„У Фочи сам 12 година био портир у једној фирми, у Словенији око пет година, након тога радио сам у једном градишком грађевинском предузећу те на крају у „Металу” одакле сам отишао у пензију”, рекао је Остовић.

На питање када је посљедњи пут био у родном крају задрхтао му је глас, а ни сузе није могао задржати.

„Мој синко, давне 1975. години кад ми је умрла најмлађа сестра. Док је мајка била жива ишао сам стално, нашла би она и разлоге, а није ми било мрско запутити се на пут. Често размишљам о сваком брду, камену, сјетим се дјечачких дана, није свеједно”, носталгично говори.

Док је био млађи прича нам да је читао новине и редовно се информисао на тај начин. Сада се и то због нешто слабијег вида промијенило.

„Глас Српске сам раније редовно читао, сада у посљедње вријеме морам признати слабије јер не видим добро. Упалим и сада телевизију, иако највише волим ту причу човјек са човјеком, када се гледамо у очи и подијелимо искуства”, рекао је Остовић. 

Ракија

Ђорђо Остовић каже да га најчешће питају шта је то лијек за дуговјечност. Ипак, не може га открити јер ни сам не зна, али додаје да би могла бити домаћа ракија ако се пије у умјереним количинама.

„И сада попијем ракију. Пијем лијекове за притисак, када пијем двије таблете онда иде и чаша ракије, а кад четири онда не смијем. Нисам никад боловао и здрав сам као челик”, рекао је Остовић.

Извор: Глас Српске