Туга и ћутање трају три деценије

На Осијама,  селу надомак Доброг Поља, јуче је служен помен парастос за страдале цивиле и борце у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Усамљено, пусто село остало је без становника у ратном вихору, а до сада је обновљено свега пар стамбених објеката у које ријетко ко дође.

На годишњицу страдања и крсну славу цркве, на Тројчиндан, дођу породице и потомци убијених, па је село живо само та два дана.

На Илиндан ујутро 1992. године муслиманске снаге су напале Осија и побиле све што су стигле и попалиле све стамбене и пратеће објекте у селу. Свега троје мјештана успјело је сачувати живот у том походу иза кога су остали само лешеви и пепео.

Тринаест Драшковића, мјештана тог села, махом цивила, страдало је тог дана, а њихови посмртни остаци сахрањени су тек годину касније.  

Тридесет година је прошло и скоро су сви заборавили ове жртве, само чланови њихових породица долазе, сумњајући да ће правда икад стићи починиоце. Разочарани су што се ни власт, ни организације проистекле из задњег рата, а нарочито правосудне институције не интересују за овај злочин.

Радоје Драшковић је на Илиндан 1992. године у том крвавом налету муслиманских снага изгубио оца. „Они су били вече прије у једној штали у селу, јер нису смјели да ноће у кућама. Чули су да је Трново пало и рано ујутро су кренули да бјеже, јер су хтјели да се домогну Калиновика. Муслимани су направили чеке и барикаде и побили их. СИПА је узимала изјаву од мене, ја сам дао исказ онако како је моја мајка причала, која је успјела побјећи иако јој је сукња била изрешетана“, прича Радоје.   

Владе Драшковић, слабо покретан и скоро слијеп старац изгорио је у родној кући. Његов унук Радмило, који је изгубио и мајку тог дана на Осијама, а оца у Сарајеву, каже да злочинци нису бирали мету, већ су редом палили и убијали. „Деда је имао 89 година, изгорио је у кући, мајку су убили код гробља, а оца су одвели Јукини борци и убијен је на тешким мукама ни крив ни дужан. Нико за ово није одговарао. За убиство мога оца и још 20-30 људи, колико их је већ било, одговарао је човјек који је добио 15 година затвора. За ово нико неће одговарати, таква је политика данас и са наше и са њихове стране“, каже Радмило Драшковић.

На кућном прагу је изгорјела и Даница Драшковић која је била 1907. годиште и која, такође, није успјела побјећи.

Своје родитеље из сусједног села Локвице, Неђо Мијатовић је успио ноћ прије евакуисати, иако је стигла дојава да долази појачање. „Стари људи повјероваше да ће стићи појачање и вратише се иако су били кренули у збјег. Треба и ово нагласити, било је поштених муслимана који су дошли и рекли да се спрема офанзива, да су дошли неки људи са стране, тако ми је отац пренио и не могу рећи што нисам видио. Зато сам ја прије одвео родитеље, међутим, моји кумови Драшковићи су остали и страдали“, каже Мијатовић.

Поред стрица Радована, Срђан Драшковић је изгубио бабе и дједове, а веома је разочаран да се након три деценије нико кривично није гонио због тог догађаја, што је за сваку осуду. „Поред страдања цивила, трагедија је што се ни тридесет година након тога не зна ко је извршио злочин. Заправо знамо, али ти људи никад нису процесуирани и оно што је поражавајуће је што се родбина окупља, а потрага за истином остаје недовршена прича. То је за осуду што се више не придаје значај овим стварима“, наглашава Срђан Драшковић.

Помен парастос је служен за све из Осија и околних села који су страдали у Одбрамбено-отаџбинском рату, као и борце који су погинули у овом крају. Поред Драшковића, погинули су чланови породица Пржуљ, Вујичић, Томовић, Крстовић, Драговић, Вучетић, Тодоровић, Калајџић, Регоје, Ковачевић, Бјеловић, Говедарица, Станковић, Бјелица, Глоговац, Гавриловић, Јокић, Симанић, Мишур, Елез и Перишић.

Покољења ће памтити овај злочин над цивилима у Осијама, обиљежаваће парастосима датум њихове смрти, чувати од заборава и његовати сјећање на недужне жртве, међутим, и све надлежне институције и удружења би требали да се потруде и евидентирају и процесуирају злочинце како би правда кад-тад била задовољена.

Извор: РФ