Тасине приче са душом
Књига репортажа „Тамо гдје је душа“, вишеградског новинара Радоја Тасића, оживљава заборављени начин живота српског сељака, стара народна вјеровања и обичаје и на специфичан, не само новинарски, начин говори о човјеку са маргине, истакнуто је на промоцији ове књиге у Фочи.
Тасић је у књизи сабрао 50 својих репортажа насталих од 2000. године до данас, којe је објављивао у бројним медијима за које је радио и још ради.
Новинар и књижевник из Фоче Радисав Машић рекао је на синоћњој промоцији у фочанском Центру за културу и информисање да је Тасић један од оних искусних новинара који је способан да примијети оно што је наизглед обично и да о томе напише нешто необично.
Он је напоменуо да је једна од таквих необичних репортажа у којој је Тасићев приповједачки дар посебно дошао до изражаја прича „Бронза“ о звону за стоку.
„Новинарска репортажа је најсложенији облик новинарског изражавања и она је најближа књижевности. Тасић је у овој књизи написао више репортажа које су близу књижевном изразу и више су приповјетка него што су репортажа“, рекао је Машић.
Он је додао да су у Тасићевим репортажама описани људи са маргине живота, обичаји, догађаји, вјеровања и све оно што у народу живи, а у редовном новинарском извјештавању не налази мјесто.
„Због тога је репортажа и свевремена, јер оставља читаоцима и за будућа времена да се присјећају ликова и догађаја, који су били специфичани тада и остали специфични увијек“, навео је Машић.
Приче су сврстане у пет поглавља: „Обични људи“, „Људи послије рата“, „Предања и легенде“, „Пророчанства“и „Записи поред пута“.
Збирку отвара потресна, али прича која шаље поруку оптимизма „Од руку ноге направила“, о баки Јулки из села Плема код Рудог, која се због парализе креће „четвороношке“ и, мада живи у великом сиромаштву и испод нивоа људског достојанства, пуна је ведрине и воље за животом.
Аутор Радоје Тасић каже да су све приче аутентичне, о истинитим догађајима и ликовима, а у вези са некадашањим радовима на селу које је вријеме прегазило, попут кресања листа, одласка у сијено или у Банат на брање кукуруза, о кириџијама, рабаџијама.
„Посебно поглавље посвећено је пророцима, највише Тарабићима из Кремана код Мокре Горе који су предвидјели неке локалне, али и свјетске догађаје. Ту су и двије тешке ратне приче- „Имала мајка четири сина“ о познатој баки Божани Делић, којој су у рату настрадала четири сина и кћер и прича „Идем обићи свог јунака“ о супрузи која се убила на гробу свог мужа“, навео је Тасић.
Искусни вишеградски новинар, који је препознатљив управо по својим репортажама, истиче да ће репортажу мало људи прочитати ако јој се не удахне душа, тако да се труди да не направи само фактографију приче, већ да покуша да ликове представи са својим патњама, љубавима, страховима.
Младим новинарима, а посебно почетницима, поручио је да у старту не пишу репортажу.
„Млади новинар дође у редакцију, ради неколико дана и каже да хоће да напише репортажу. Репортажа је насавршенији облик новинарства, за то мора бити талента, али и огромног животног искуства и огромног радног стажа у новинарству било у радију, телевизији, агенцији, писаном медију. Нека не журе, биће времена за репортажу“, рекао је Тасић.
Извор: Радио Фоча