Спојио рад у школи и богослужење у Цркви- професор физичког обукао мантију

„Када вас Бог позове нема освртања- као што Господ каже у Светом писму, када спустите руке на плуг, тад нема назад, трудите се да орете напријед“, објашњава промјене у свом животном путу професор физичког васпитања у фочанском Средњошколском центру Младен Старовић, који је у фебруару ове године рукоположен за ђакона.

Овај некадашњи кошаркаш фочанске „Сутјеске“, са којом је као помоћни тренер био првак Републике Српске, на Никољдан 2001. године завршио је Факултет физичке културе, на Јовањдан наредне године почео је радити у школи, а 2016. уписао је и Православни богословски факултет, чију диплому је стекао након четири године студирања у својој 41. години.

На празник Света три јерарха, 12. фебруара ове године, митрополит дабробосански Хризостом рукоположио га је у чин ђакона.

Како стићи у исто вријеме бити посвећен раду са ђацима, а у школи ће свако за њега потврдити да је марљив и одговоран професор, и служењу Цркви, а да у свему томе није на губитку породица, само он зна.

Као дугогодишњем спортисти, енергије му никада није фалило, само је сада другачије каналише и, како каже, троши на много кориснији начин, а истиче да је окружен људима који имају разумијевање, па захваљујући љубави и подршци породице, свештеничке братије и колега из школе успијева да усклади све обавезе.

„Дан почињем са јутарњим богослужењем, а онда идем у школу на часове физичког васпитања. Наравно, увече сам на вечерњој молитви и на литургији сваке недјеље. За братство Храма Светог Саве и Храма Светог Николе ту сам увијек када је потребно, тако да сам приправан и могу рећи, ако причамо о задацима, да је мој задатак да служим Господу“, набраја своје обавезе Старовић.

Упоређујући Младена прије интензивнијег црквеног живота и Младена данас, каже да улазак у Цркву и вјера, љубав према Господу Исусу Христу траже промјену цјелокупног човјековог бића, покајање и преумљење.

„Отац и сабрат Дарко Ђого у једној бесједи је сјајно рекао „Ако упознате Христа, а не промијените се, нисте упознали Христа“. У својим скромним могућностима трудим се колико могу да сам на путу Христовом, тако да са те неке стране мислим да сам се промијенио“, наводи Старовић.

Прича да му је драго што му на послу у школи колеге кажу да је смиренији.

„Можда звучим нескромно, али преносим само што ми кажу други људи. Човјек који је толико година у спорту, као ја, има велику енергију и спортски дух, који некада буде изражајнији него што би требало, тако да је сада та енергија прије свега усмјерена више на молитву, богослужење, на друге људе, не на себе што је било погрешно у том, ако могу рећи, старом животу“,појашњава Старовић.

На питање да ли се промијенио однос пријатеља, родбине, суграђана према њему од када је обукао мантију, одговара да нема неких великих промјена или да их бар он не примјећује, изузев што му људи прилазе са озбиљним животним питањима, што му је много драго, па се труди да им помогне.

„Човјек је човјек, носио мантију или не, позвани смо као православни хришћани да свједочимо Христа у свакодневном животу“, каже Младен.

Признаје да је, када је први пут обукао мантију, а то је било уочи рукоположења да би испробао да ли му одговара величина, осјетио дозу страха.

„Мантије се наруче раније, да би се могле испробати прије рукоположења, ако треба нешто да се преправи. Први страх и неку нелагоду, искрено, осјетио сам када сам обукао кући мантију. Можда сам тада први пут био свјестан те одговорности пута на који ме Господ призива“, искрен је фочански ђакон.

Додаје да је први коментар добио од своје ћеркице.

„Када ме је видјела у мантији прво што је рекла „Тата, није твоја глава за те мантије“. Искрено се надам да је мислила на величину мантије, јер је била велика, тако да ми није одговарала“, кроз смијех прича Младен.

Реакцију ђака када се појавио у мантији описује ријечима „сваког чуда три дана доста“, и појашњава да је било довољно да три дана дође са мантијом у школу и ту је престало чуђење.

„Драго ми је било да су два разреда, мој коме сам разредник- први медицинске и други разред економских техничара, дошла на моје рукоположење. Када сам изашао из цркве и видио их, био је предиван доживљај, једва сам суздржао емоције, јер просто су дошли из љубави према мени и наравно да ми је драго због тога“, признаје Старовић.

На часовима физичког васпитања нађе се времена и за духовне разговоре са ђацима. Старовић прича да млади данас живе у погрешном ритму, али да имају озбиљна питања.

„То су питања односа са Богом, питања живота и смрти, просто траже одговоре. Због ових мјера више шетамо, у фискултурну салу скоро и не улазимо, и у тој шетњи буде изузетно лијепих разговора за које се човјек уз молитву мора припремити и трудим се да будем спреман да им дам одговор. Требамо више пажње да обратимо на нашу дјецу, траже се у овом свијету“, напомиње професор и ђакон.

Откако је, како напомиње, „ушао у Цркву“, односно почео интензивније да живи црквеним животом, чему велику захвалност дугује свом брату од тетке, труди се да остане на том путу, и са те стране никада није имао колебања, али признаје да је дуго размишљао да ли да упише Богословски факултет.

„Дије године лупања по тастатури, улазак на сајт факултете гдје сам гледао какви су то испити, јер ипак завршио сам Факултет физичке културе, а 15 година касније одлучујем да упишем други факултет. Највише сам размишљао о породици, супрузи и ћеркици, колико ће бити на губитку, односно колико ћу имати мање времена за њих, тако да ме је то двије године ломило да ли да упишем факултет. Уз њихов благослов, ако тако могу да кажем, донио сам такву одлуку и добио, слава Богу, и од Митрополије благослов“, присјећа се Младен.

Убрзо након завршеног факултета стигао је и благослов митрополита дабробосанског Хризостома за рукоположење у ђакона, што је за њега, истиче, било велико изненађење, јер благослов није ни тражио.

„Обично када се заврши православни богословски факултет, који сам ја завршио са 40 година, јавите се надлежном епископу и обично млађи свештеници и дипломирани теолози траже благослов да буду рукоположени. Ја нисам тражио ништа, само сам се јавио митрополиту да сам завршио факултет, јер сам од Митрополије и добио благослов за упис на факултет. Нисам тражио, а у одговору митрополит ми је послао писмо да ћу бити рукоположен на Света три јерарха, што је било изненађење, јер човјек никад није спреман, али препустите се Богу, то је Божје давање, Господ то тражи од тебе и идемо напријед“, појашњава новопечени ђакон.

Своју улогу ђакона он описује као специфичну, јер је добио благослов митрополита да служи у свим храмовима у Митрополији дабробосанској, па и ван Митрополије.

У Српској православној цркви ријетки су случајеви да свештеници или ђакони имају стални посао који није у ближој вези са Црквом.

Старовић каже да му је познато да је то пракса код Руса и у Америци да људи који возе такси, раде на грађевини, инжењери, љекари након завршеног посла облаче мантију и одслуже литургију.

„Код нас знам да има љекар у Беранама, који је такође ђакон. Има вјероучитеља да су свешетници, али да се свештеник или ђакон бави послом који није у вези са Црквом није честа пракса и мени је драго да сам добио благослов од митрополита Хризостома јер мислим да је просто осјетио ту енергију и ту љубав према Цркви и Христу“,срећан је фочански ђакон.

Чин свештеника био би логичан слијед и наредни корак, али Младен одговара да се препустио Христу, да иде за Христом и не размишља о томе.

„Вјерујте ми, то кажем из дубине срца. Просто, Господ ће то све да уреди, шта буде Богу угодно тако ће бити“.

Православље описује ријечима- љубав, жртва, покајање, молитва.

За све људе који осјећају важност живота са Црквом и у Цркви али их животне околности и свакодневна брига како преживјети одвраћају са тог пута, он има поруку.

„Сви ми имамо бриге, проблеме, Господ у Светом писму каже да свијет у злу лежи. Господ каже: „Куцајте и отвориће вам се, иштите и даће вам се“. То је лични однос са Господом, који нас свакодневно позива. Сви људи овога свијета добијају свакодневно позив, само тај позив треба да препознају. Просто, нек ослушну или мало боље или мало јаче покуцају на та врата вјере и Господ ће да отвори њихово срце и да их прими себи“, поручио је ђакон и професор фискултуре Младен Старовић.

Пјевачко друштво “Побратимство”

Младен је члан Српског пјевачког црквеног друштва „Побратимство“ при Храму Светог Саве за које и након рукоположења наступа на гостовањима.

Под руководством предсједника Друштва, свештеника Ненада Тупеше, диригента Борислава Бјелогрлића и маестра Рада Радовића, који има велике залуге за његово оснивање, црквени хор је окупио Фочаке разних занимања и животних доби и за кратко вријеме је постао једно од водећих пјевачких друштава у Српској и БиХ, а литургија у Храму Светог Саве добила је свечанији тон.

„Био сам члан генерације Кошаркашког клуба „Сутјеска“ која је била шампион Српске, то је било предивно, највећи спортски успјех Фоче послије рата. Онда се јављају људске слабости, лични интереси и то просто крене низбрдо. С друге стране, у црквеном хору када видите људе да нешто раде из љубави, да је то Богу угодно, онда то не може да пропадне. У кошарци сам осјећао огромну љубав, а према хору толико па још пута сто, могу сигурно да кажем“, наглашава Старовић колико му је важно што је дио хора.

Присјеће се првог рођендана „Побратимства“ и да су тог дана у Фочи у дјечијем паркићу хулигани поломили реквизите за игру дјеце.

„То ме је искрено поразило, мислио сам да се то не може десити у граду којем живим 42 године. Исти дан сам отишао на рођендан „Побратимства“ и када сам видио ту енергију људи, која враћа у живот, видио сам наду да овај град може бити град културе и просперитета“, вјерује Старовић.

Извор: Радио Фоча