Слатина: Спасао комшију из набујале ријеке

У правој драми са срећним завршетком,  у селу Слатина удаљеном двадесетак километара од Фоче, шездесетдвогодишњи Радомир Врећо спасао је из набујале ријеке свог комшију седамдесетогодишњег Радивоја Пејовића.

Пејовић, који је из Горње Слатине, свратио је код Врећа у Доњу Слатину на комшијски разговор, након чега се у касно послијеподне запутио кући преко Слатинске ријеке, која љети више личи на поток, али у ово доба године вишеструко нарасте и потпуно подивља.

Врећо је испричао да је у свом дворишту чекао да види када ће се комшија појавити на путу са друге стране ријеке.

Минути су пролазили, а њега није било, а када је прошло пола сата, Врећо је видио да је враг однио шалу, па се запутио за комшијом.

Дошао је до ријеке, до мјеста гдје је премоштена гредом, и угледао Пејовића у води како се држи за дрво на другој обали.

У том тренутку, прича Врећо, његовог комшију издала је снага и понијели су га таласи набујале ријеке.

„Одмах сам скочио, дошао до њега и ухватио га, а и мене је вода поткинула и носила неколико метара. Приђемо крају, извучем га једва на обалу, дуго сам га вадио, јер је био мокар, тежак. Истјерам воду из њега, видим затворене му очи, не дише.  Дао сам му вјештачко дисање, масирао га, превртао, кад поче да дише. Одмах ми је лакше било“, прича Радомир.

Брзо је позвао хитну помоћ и свог сина Бранислава који ради у Универзитетској болници.

Док су чекали хитну, мокре, на температури испод нуле, хватала их је зима.

Радомир прича да је након сат времена стигла хитна помоћ и одвезла Радивоја у Болницу, гдје је тренутно на лијечењу.

 „Када сам га извукао, Радивоје сигурно неких пет-шест минута није давао никаквог знака, јер вода га је носила неких 40 метара. Пао је при крају моста, а заправо то није мост неко нека гредица, врљика, а вода голема, носи пањеве. Ко зна колико дуго се држао за дрво, а када сам ја дошао, откачио се. Био је то задњи моменат, можда да сам и секунду закаснио не бих га спасио“, каже Радомир.

Када је Радивоје дошао себи, прича његов комшија, прве ријечи биле су му „Рашо, помози“.

„Говорио сам му само да не заспе, а он је понављао зима ми, зима ми“.

Срећом, све се добро завршило, захваљујући комшијској бризи, пожртвовању и храбрости.

Након што је комшију предао у руке љекара, Радомир се мокар упутио до своје километар удаљене куће.

„Док сам дошао кући, на мени се све заледило, сву ноћ сам се сушио“, завршава причу Радомир.

Извор: Радио Фоча