Отац Дарко Ђого: Зашто не можемо да вратимо Косово?

Нисам ни изблиза једини свештеник коме би с времена на вријеме дошао невољни човјек и рекао:

— Оче, очајан сам!

— Зашто сте очајни?

— Зато што жена коју волим сада воли другог.

— Како је ваша жена завољела другог?

— Не моја жена. Жена коју волим. Нисам срећан са мојом женом.

— Дакле, Ваша љубавница?

— Рецимо…

Стојиш и гледаш човјека.

— Шта да радим, оче?

— Да ли сте бар свјесни да то што варате супругу није у реди?

— Зашто, оче? Ја са њом нисам срећан. А сада ће ми се тај мој живот распасти.

Ово је само једна слика духовне магле и збуњености. И премда сви траже савјете за добар и миран живот, сви причају о угроженој породици, о бијелој куги, о одласку младих људи, о друштвеном распаду, огроман број наших сународника и савременика напросто је, на неком плану или на много њих, изгубило било какав компас. Не само етички, већ и животни. Сјећам се да ми је у неколико наврата након оваквих разговора, на мој одговор:

— Па схватате ли бар да сте се огријешили?

Саговорник одговорио:

— Срам Вас било! Ја сам дошао да ми буде лакше! Шта би рекао патријарх Павле! Стидите се! Не моралишите!

Данашњу маглу је најлакше објаснити оном библијском сценом жене ухваћене у прељуби (Јн 8,1-11). Њу Христос најприје штити од руље која би да јој – према Старом Завјету сасвим правдено – пресуди.

„Ко је од вас без гријеха…” Ту за данашњег човјека, врло често баш „вјерујућег”, стаје прича. Христос је име за морални релативизам – што Он никада није био. Видите само оно „ко је од Вас погледао жену са помишљу, учинио је прељубу у срцу своме” (Матеј 5,28)

Јер за данашњег човјека – мир је Бог. Мир и свој одраз у огледалу.

А Христос се затим окреће и каже жени:

— Иди и не гријеши више!

Тај дио је данас заборављен. Или разводњен у неком апстрактном осјећају гријеха који се смијешта увијек у оне друге. И јесте: људима је данас преко потребна радост, преко потребан ослонац, али њих нема ако се никада не погледамо у огледалу Христових очију. Јер све ове наркотичне радости, сви ти „мирови” („које свијет даје”) који нису ништа друго него наркотични осјећај блаженства и самозаборава – сви се на крају некако окрену против нас и озлиједе нас – ствар позната још из антике, да ηδονή – хедоне, тај бог данашњег човјека ствара οδινή, бол, јаук.

И онда се та магла појављује као стварност.

Зашто су сви наши политичари махом моралне наказе и трање? – са врло мало добрих људи које коров околине још није појео – јер се никад нису борили против себе, а знају да ни ми најчешће нисмо. Они који јесу – биће им тешко у политици, да у избору за најгорег остану и добри и слуге оног доброг.

Зашто су сви наши политичари слуге горих од себе или истих себи? – јер и једни и други знају да смо робови свијета који се опростио од борбе и за себе и за другога.

Зашто су наше магле тако дубоке? – јер Свјетлост Христова просвећује човјека само онолико колико је борбом против себе рашчистио маглу и мрак у себи и допустио свјетлу да засија.

Зашто се питамо шта ће Росу а шта ћемо ми?

Јер смо изгубили виталност у сексу као циљу по себи, јер смо изгубили осјећај сврховитости као народ (чему ми? Да олободимо и „изгуб да намиримо”? Или не? ) јер ми као још једна верзија Вудстока не требамо никоме. Има и бољих Гало-Римљана.

Зато: духовни преокрет не само да можемо већ морамо покренути Богом у себи.