Духовна и тјелесна припрема за Часни пост- поучне приче и постепено одрицање од мрсне хране

За православне хришћане у току је припремни период од четири недјеље пред Велики или Васкршњи пост. Прва је недјеља о митару и фарисеју, друга о блудном сину, трећа месопусна и четврта сиропусна. Овим Црква настоји да вјернике, указујући посебно на важност молитве, покајања, смирења и љубави према ближњем, те постепеним одрицањем од мрсне хране, и духовно и тјелесно припреми за најзначајнији пост у години.

Прве припремне недјеље на литургији се из Јеванђеља чита поучна прича о митару, односно царинику, и фарисеју. Цариник је свјестан своје грешности, у молитви се искрено каје и тиме стиче смиреност, једну од најважнијих хришћанских врлина. Насупрот њему је фарисеј- познавалац свих вјерских прописа које испуњава, али само у спољашњој форми,  осуђује друге а велича себе, па је он симбол гордости, која је, како то Црква учи, почетак сваког гријеха.

Седмица иза недјеље о митару и фарисеју је трапава, што значи да се не пости у сриједу и петак, између осталог и због тога што Црква и на тај начин изобличава гордост фарисејеву, који се хвали да редовно пости два пута седмично.

Професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи, протојереј-ставрофор Ненад Тупеша каже да, од четири поста у години, једино Васкршњи има ову специфичност да му претходе четири недјеље припреме, чиме Црква на педагошки начин припрема вјернике за велику тајну четрдесетодневног поста- за ходање по пустињи покајања. 

Тупеша наводи да нам Господ преко јеванђелисте Луке саопштава да је цариник из храма кући отишао оправдан, а не фарисеј, који се хвалио да пости два пута у недјељи, да даје десетак од свега и да није као остали људи и као грешни цариник.

„А цариник је једино знао да је недостојан и говорио је „Боже, милостив буди мени грешном“ и он је отишао оправдан кући, а не онај који је тобоже формално испунио закон. Овом причом нас Црква у првој припремној недјељи пред Часни пост учи о исправној молитви- да ли ћемо са гордошћу и надменошћу да се обратимо Богу зато што смо тобоже испунили нешто што се тражи у закону и тиме се хвалити да смо бољи од осталих, наших ближњих, или ћемо у смирењу као цариник признати своју недостојност, огреховљеност своје природе и молити се да Господ буде милостив нама грешнима“, наводи Тупеша.

Према његовим ријечима, сваки човјек у себи може да препозна унутрашње ломљење између ова два примјера и начина живота.

„То су изазови пред људским бићем, које с једне стране жели да испуњава оно што се од њега тражи, али га то испуњавање надима. И овај други дио, а то је да човјек иако је свјестан да није испунио оно што се од њега тражи показује извјесно смирење пред Богом“.

У другој недјељи „Блуднога сина“ чита се прича о оцу и двојици синова, од којих један тражи дио имања, одлази у далеку земљу и троши имање.

Када је дошао до безнађа, сагледавши своју сопствену пропаст, прорадила му је савјест и одлучује да се врати дому оца својега, да га замоли да му опрости и да га прими као једног од најамника, што се и дешава- отац га прима раширених руку, радујући се.

Другог сина, који је све вријеме био с њим, а који се сада наљутио, отац уразумљује ријечима: „Сине, ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје, и изгубљен бјеше и нађе се“.

Тупеша објашњава да је то уствари Отац небески, а дом је оно што је нама повјерено у овом животу, овај свијет, све што нас окружује, који нам је Отац небески повјерио да се о њему старамо.

Он истиче да је блудног сина оживјело управо покајање.

„Он се покајао и прибјегао наручју очевом, примио опроштај од оца својега. Сваки човјек када се удаљи од Бога, када проневјери оно што му је Бог повјерио, треба да се покаје, да се врати Оцу небеском и он ће га као и блуднога сина примити када види покајање. Као што нас је претходна недјеља митара и фарисеја учила молитви, сада нас Господ овом причом учи истинском покајању- да је молитва потпомогнута покајањем прави начин приближавања Богу“, истиче Тупеша.

Након недјеље о блудном сину, слиједи месопусна недјеља, када се чита прича о Христовом страшном суду у којој је централна тема испуњавање заповијести о љубави према ближњем, а саим тим и љубави према Господу.

Тупеша појашњава да Господ даје поуку да ако нису прихваћени методи црквене педагогије, ако нисмо стекли образац молитве и образац покајања, онда Црква ставља пред нас образ, односно икону страшног суда, пред којим ћемо морати дати одговор за наша добра и зла дјела.

„Да ли ћемо се на страшном суду појавити као они што су се трудили у подвигу молитве и покајања или нећемо. Ако ово прво буде испоштовано, онда ће Господ на страшном суду да буде милостив, а уколико не буде, онда ће нас Црква упозорити још једанпут са оним што нас чека- то је вјечно страдање и вјечне муке“, каже Тупеша.

У посљедњој, сиропусној недјељи Црква полако вјернике уводи у пост, престаје да се једе месо, док су дозвољени млијечни производи.

„Црква нас полако и физички и материјално навикава, као добра мајка, која никад дјеци не даје одмах тврду храну, него их најприје пита меком храном полако их припремајући. Као што нас припрема покајањем, молитвом, сликом страшног суда, она нас полако и на материјалан начин привикава на почетак посне хране и то је већ предворје Свете четрдесетнице“, наводи Тупеша.

Он напомиње да у службама сирне седмице, у данима пред сиропусну недјељу, већ почиње великопосни циклус, када Црква у сриједу и петак забрањује склапање брака и када се врше кољенопреклоне молитве, праве се велики поклони- што је увод у тајну Великог поста, да би након сиропусне недјеље, на Чисти понедјељак, почео Часни пост.

„Сврха припремних недјеља је педагошка, гдје Црква пројављује бригу, поучава нас на које начине да приступимо посту. Да одрицање од хране није само по себи циљ, него да пост треба да потребује да стекнемо молитву, да стекнемо покајање, без којег нема истинске молитве, да имамо на уму други долазак Господњи- страшни суд, када ће свако дати одговор за своја дјела и на крају полако увођење у Четрдесетницу кроз постепено одвикавање од хране и постепен улазак у великопосни богослужбени живот Цркве“, појашњава професор Богословског факултета.

Пост је увијек двослојан и никада не може да постоји, напомиње Тупеша, само једна страна- нити унутрашња, односно духовна страна, без тјелесне, видљиве, материјалне стране, која се односи на уздржавање од хране и пића, тако ни тјелесна без духовне стране, а често, нажалост, доминира једна или друга страна, што због слабости, самовоље или неке личне интерпретације онога што се каже у Светом писму.

Он поручује да, ако желимо да нам пост буде ефективан, морамо да објединимо духовну и тјелесну реалност, јер једно без другог нема смисла.

„Зашто? Зато што Господ каже: „Овај род зли и прељуботворни изгони се једино постом и молитвом“. Дакле, не говори нити само постом, нити само молитвом, него постом и молитвом, Када се двије реалности обједине у једну, а то је тјелесно уздржање, које је Црква, не ради себе, него ради нас прописала и ова друга духовна страна- пост, молитва, покајање, када су обједињени тада је пун ефекат поста. Тада људско биће доживљава преображај у посту“.

 Уколико људи строго посте, а не долазе у Цркву на богослужења, оговарају друге, чине нешто није у складу са Јеванђељем, наводи протојереј-ставрофор, то значи да је духовна страна заостала, изгубила се суштина.

Он поручује да материјално и спољашње треба да буде пројекција нашег унутрашњег духовног стања, те да ако вјерник себе не окити врлинама, онда је налик фарисеју из приче из Јеванђеља.

С друге стране, цитирајући филозофе који кажу да не постоји суштина огољена сама по себи, Тупеша додаје да свака суштина мора да буде одјенута у форму.

„Форма је облачење суштине у одређени смисао, тако је и у посту- духовни садржај бива обучен у форму поста. И богослужење је одређена врста форме и обреда која разоткрива вјечне божанске истине, одражава суштину. Форма треба да буде у сагласности са оним што носи у себи, са суштином ствари“, поручио је Тупеша.

Извор: Радио Фоча