Данас је Међународни дан матерњег језика

У свијету се обиљежава Дан матерњег језика, с циљем да се укаже на значај матерњег језика, његовање језичке и културне различитости.

Унеско је 1999. године прогласио 21. фебруар Међународним даном матерњег језика, на приједлог Бангладеша.

За основу српског стандардног језика узет је штокавски дијалекат, који разликује два изговора: екавски и ијекавски.

Већи број Срба говори екавски, док се ијекавски говори на крајњем југозападу Србије, Хрватској, БиХ, Црној Гори. Постоје покушаји, али без правог језичког утемељења, да се ијекавски изговор веже за језике Хрвата, Бошњака и Црногораца.

Српски културни реформатор, творац савремене српске азбуке, књижевног језика и правописа је Вук Стефановић Караџић, који је дао облик традиционалном писму у српском језику – ћирилици.

Ћирилица има 30 слова у азбучном редослиједу, поријеклом из црквенословенског, а неки историчари тврде да тај редослијед има дубље и старије значење које се може пронаћи у винчанском писму тј. азбуци, али такво нешто још увијек није довољно истражено.

У ћирилици је у потпуности спроведено Вуково начело: један глас – једно слово. Фонолошки принцип није спроведен и у латиници, ту су за неке знакове употријебљене двословне комбинације.

О матерњем језику рекли су:

Душко Радовић: „Волимо српски језик свакога дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас”.

Момо Капор : „Када ми се неки писац хвали како перфектно говори шест језика, обично му савјетујем да се запосли на некој хотелској рецепцији. Тамо чезну за таквима! Ја, лично, имам великих мука и са матерњим. Једва нађем ријечи које су ми потребне за сва чуда која нам се догађају. Још у гимназији, редовно сам ишао на поправне испите из француског, руског и српске граматике. Никако да ухватим једно слободно поподне и научим тај енглески!”

Десанка Максимовић: „Да се нисам сродила већ у детињству са језичким благом нашег језика, ко зна да ли бих испевала онолике мелодије сличне мелодијама какве се чују у природи“.

Завештање Стефана Немање каже: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију реч свога језика. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ“.

О Доситеју и Вуку преносимо редове из Музеја ова два великана (Музеја Вук Доситеј)

Доситеј Обрадовић био је најобразованији Србин свога доба, учитељ, просветитељ и књижевник, први министар просвјете, као и зачетник борбе за увођење народног језика у књижевност. Мудром Доситеју није промакао највећи проблем тадашње народне просвјете – српска књига морала је бити написана тако „да је разумију сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и Баната (…) Ово је први повод и узрок, да се у мени велика жеља зачне и роди да ми само дотле Бог дарује живот док што српски на штампу издам и прекрасним кћерима и синовима рода мојега саопштим.“

Следећи ову идеју свога великог претходника Вук Стефановић Караџић увео је у наше књиге живи, чисти, српски говорни народни језик. „Ја сам из љубави к Српскоме језику, и из жеље да би му се што брже помогло, прије неколико године написао и издао на свијет Писменицу српскога језика, само као мали углед како Србљи склањају имена и спрежу глаголе. (…) Који су сумњали да што не знаду, могли су се чему и из ње поучити; а који мисле да све знаду, они ће се подерати онакви какви су, макар им ко написао сто најбољих граматика“. Вук је био не само средишња личност наше културе у XIX веку него и један од највећих посленика свеукупне српске књижевности. Он је, како је запазио Јован Скерлић, „сам извршио неколико великих послова, од којих би сваки за се био довољан за живот другог човека“.

Извор: РТС/РТВ/Расејање