Годишњица одбијања Венс-Овеновог плана

Народна скупштина Републике Српске на Палама 6. маја 1993. године одлучила је да се о Венс-Овеновом плану за бившу БиХ, који је у Атини претходно потписао предсједник Српске Радован Караџић, изјасни народ, па је на референдуму 15. и 16. маја против плана гласало 96 одсто бирача.

Био је то посљедњи мировни план у коме су његови аутори покушали да избјегну постојање Републике Српске, а сви наредни уважавали су постојање Српске као незаобилазну чињеицу.

Венс-Овенов мировни план предвиђао је неколико кантона, при чему би српске територије биле разбијене на више неповезаних области.

На референдуму су становници Српске одбацили тај план, који су његови творци 18. јуна прогласили званично мртвим.

У часу када је овај план наметан Србима у БиХ, Војска Републике Српске контролисала је огроман проценат територије БиХ, а тадашње муслиманске снаге већ су биле у сукобу са ХВО-ом.

Српско руководство инсистирало је на Републици Српској, проглашеној још 9. јануара 1992. године.

Прво одбијање Венс-Овеновог плана услиједило је на сједници Скупштине Српске на Јахорини 6. маја, којој су присуствовали предсједник Србије Слободан Милошевић и премијер Грчке Константин Мицотакис.

Прије гласања, након 17 часова рада, посланици су се на позив предсједника парламента Момчила Крајишника одвојили да још једном размисле о понуди, а онда су је једногласно одбацили.

То је касније довело до санкција које је Републици Српској Милошевић увео на Дрини, а које су надгледали страни посматрачи, односно “плави шљемови”.

Срби су 1992. године године прихватили Кутиљеров план о подјели БиХ на три национална кантона у замјену за признавање спољних граница БиХ, што је муслимански лидер Алија Изетбеговић прихватио, па одбацио, чиме је, према свједочењу самог Кутиљера, изазвао рат.

Муслимански лидер Алија Изетбеговић, писац “Исламске декларације”, која је предвиђала увођење шеријата када муслимани постану већина, одбијао је све планове, па чак и оне који нису предвиђали Републику Српску, наводно тражећи БиХ без икаквих унутрашњих граница, а заправо желећи да рат потраје што дуже како би се националне заједнице сасвим раздвојиле.

Свака наредна међународна иницијатива или план за мир у БиХ предвиђали су постојање Републике Српске и усвајали њено постојање, а наредни Овен-Столтенбергов план Српској давао 51 одсто територије БиХ.

Дејтонски мировни споразум само је усвојио већ прије, у Женеви постигнуте, принципе уставног уређења, који су предвиђали Републику Српску као конститутивни дио БиХ.

Извор: СРНА